Na 160 kilometara od Izmira, u selu Kučukoj, od 1913. godine naseljene su porodice Bošnjaka
Posle pada Otomanske imperije na Balkanu, brojne muslimanske porodice iz Sandžaka, poslednjeg uporišta turskog carstva, zajedno sa turskom vojskom, napuštale su ove prostore i selile se u Tursku.
U Kučukoju, između grada Ajvalika i turističkog mesta Sarimsaklija, selu sa više od 4 000 stanovnika, i danas žive samo Bošnjaci koji su poreklom sa severa današnje Crne Gore.
Stanovnici ovog sela poreklom iz Bijelog Polja, Kolašina, Nikšića, Pljevalja, i drugih delova severne Crne Gore, doseljavali su se između 1913. i 1927. godine u ovaj kraj, bogat maslinjacima, vinogradima i rudnim bogatstvima.
Potomci muslimanskih porodica Rapovića, Muslića, Đurđevića, Memića, Đihića, Sadikovića, i drugih i danas pokušavaju da zadrže stari jezik i tradiciju kraja koji su napustili u prvoj polovini 20. veka.
Davut Buluš, najstariji stanovnik Kučukoja (98), imao je desetak godina kada je njegova porodica 1913. godine rešila da napusti rodno selo Starčane iz okoline Pljevalja i krene za Tursku.
“Hteli smo samo pod turski barjak da stanemo, a da smo ostali, Vlasi bi nam zulum činili”, priča mršavi starac, sa belom bradom i zelenom kapom koja mu prekriva izbrijanu glavu.
Davut koji govori čistijim jezikom od mlađih generacija, manje pomešanim sa turskim izrazima, kaže da se seća kada su iz sela, “neki na konjima a neki pešice”, krenuli za Bar gde je trebalo da se ukrcaju na brodove i krenu za Tursku.
Pronalazak
“Čudo naroda je išlo u koloni koja se usput stalno popunjavala. Bilo je i onih koji su ostali, jer im je bilo žao njive i krave, ali je većina odlučila da ide sa Osmanlijama”, priča starac. Iseljenici su u Baru proveli nekoliko dana, gde su im Crnogorci “dali leba da jedu i sačinili im šatore”.
“Došao je vapor (brod) i kada smo stigli do Turske, danima su nas vozali pored obale da bi nas posle toga iskrcali u Ajvaliku”, kaže Davut. On dodaje da su ih Turci “lepo dočekali” i dali im “zejtin, zemlju i volove da oru”.
“U početku nije bilo problema, ali su nam kasnije ‘Turkovi’ mnogo jada zadavali, pljačkali nas i napadali nam žene, ali kada smo im ubili jednoga niko nas više nije dirao”, kaže starac Davut.
Bošnjaci su, kako navodi, “lepo živeli” sa domicilnim grčkim stanovništvom, sve do bilateralnog sporazuma o razmeni stanovništva između Turske i Grčke 1923. godine, kada su Grci napustili Tursku.
Davut Bulut, kojem prezime na turskom znači ‘pronalazak’, kaže da se nekada prezivao Đihić i objašnjava da su sve porodice Bošnjaka, posle 1933. godine promenile staro prezime u tursko, jer su se Turci “bunili što ne razumeju bošnjačka prezimena”.
Starac priča da su pre pet kolena njegovi bili “hristijani” i da su “zbog velikih turskih nameta prešli na islam”.
“Jedan naš redžo, pop, nije hteo da plaća namet i prešao je u islam. Kada su Turci došli da mu naplate porez, rekao im je da mu ništa ne mogu, jer ga je i on obrezao”, priča Davut i dodaje da je “posle popa celo selo prešlo u islam”.
Davutov zet, Feriz Klć (KILIC), čije prezime na turskom znači sablja, ima 74 godine i vodi poreklo od Rapovića.
Na jeziku koji je pomešan sa turskim, Feriz ocenjuje da su Bošnjaci, bez obzira na godine koje su proveli u Turskoj “uspeli da sačuvaju tradiciju i prenesu je na mlađe generacije”.
“Turci su rasuli Bošnjake po celoj Turskoj, tako da naših ljudi, pored Ajvalika, ima i u Izmiru, Bergami, Dikiliju, Urli, Samsunu…”, navodi Feriz i dodaje da “proces naseljavanja Bošnjaka traje i danas”.
Na pitanje kako komentariše ratove u poslednjih deset godina na Balkanu, Feriz kaže da je sedamdesetih godina bio u Sarajevu i da je “još tada znao šta će se dogoditi”.
I radnik i gazda
“Lepo sam im rekao da će dobro živeti sve dok im je Tite (Josipa Broza) a da će se posle toga sve srušiti. Nije moglo tako, svaki radnik je bio i radnik i gazda. Veliki je to belaj”, ocenjuje Feriz.
Prema njegovim rečima, Bošnjaci iz Kučukoja su mnogo naučili od Grka, jer su grčke porodice iz Ajvalika bile na “visokom kulturnom nivou”.
“Svaka kuća u Ajvaliku, koji je u ono vreme imao 1.000 parnih mašina, imala je klavir, a kada sam 1949. godine otišao u Ankaru u vojsku, neki ljudi su tamo još uvek živeli u kućama od zemlje”, priča Feriz.
Semi Klć (28), unuk starog Davuta, jedan od devetoro Ferizove dece, koji sa partnerom vodi lokalnu turističku agenciju u Sarimsakliju, kaže da su Bošnjaci “nezgodni” i da se “Turci plaše da dođu u Kučukoj”. “Ne valja u Kučukoju, samo piju, puše hašiš i biju se. Sede, lepo pričaju i jedan ustane, vrati se i ubije drugoga. Ali, kada neko drugi napadne na Kučukoj onda svi zajedno idu”, priča mladić i dodaje da se zato “Turci jako retko zameraju Bošnjacima”.
Semi, koji je po struci učitelj, živi u Sarimsakliju, mestu kroz koje, u turističkoj sezoni prođe blizu sto hiljada turista, i u kojem se zatiču natpisi kao što su: “Taksi Bosna”, “Hotel Sarajevo” i slično, kaže da ga je ceo život “srce vuklo u Jugoslaviju”.
“Uvek sam pričao da ću se oženiti samo našom devojkom, ali kada sam došao u Novi Pazar, video sam da tu nije onako kako sam zamišljao”, navodi Semi i dodaje da je “ipak, zahvalan dedovima što su došli u Tursku”. Semi, koji više voli da ga zovu po bošnjački “Semo”, kaže da su se njegovi “iselili iz političkih, ali i ekonomskih razloga”.
“Sve je politika i ekonomija. Mi smo muslimani jer nismo hteli da plaćamo Turcima kao ‘hristijani’, onda su Turci izgubili i mi došli za njima u Tursku i kako god da okreneš, uvek dobiješ politiku i ekonomiju”, kaže Semi. U Kučukoju, selu sa uskim uličicama od kaldrme i starim prizemnim grčkim kućama, čija su dvorišta opasana visokim zidovima, u nekoliko kafana koje okružuju mali seoski trg, sede samo muškarci i piju kafu, čaj i jeftino vino.
Iznad seoske čaršije, izdiže se minaret jedine džamije koja je, pre dolaska Bošnjaka, bila grčka crkva, a iznad sela, na obroncima brda, dominira veliki natpis “Kučukoj” sa nacrtanim mesecom i zvezdom.