Branko i koza jedini žitelji Rajnovca
U dolini Une, u bihaćkom kraju, više nema desetak srpskih sela. Od oko šesnaest hiljada predratnih Srba, danas ih je u bihaćkoj opštini, jedva tri stotine.
Rajnovac – Branko Drobac nigde nikog i ništa nema. A već uš’o u sedamdesetu…Za deset godina, koliko je prošlo od njegovog povratka u rodni Rajnovac, dobio je samo sto maraka…I ništa više…
Od hrane Branko ima samo ono što mu, i to jednom u nekoliko meseci, donesu komšije sa kojima je išao u školu. I lovac bi mu, kada zaluta bespućem, ostavio nešto iz svoga ranca…
Branko već godinama živi uglavnom od onog što mu rodi oko kuće. Malo kopriva, pečuraka, malo bukovog žira i, s proleća, mukinja… Bašta, kad rodi, daruje mu koju vreću krompira, malo pasulja, luka…
– Ni rodbine ni prijatelja ni komšija… Nemam ni penzije ni bilo šta drugo od čega bi mogao kupiti makar vreću brašna da umesim hleb…Nemam ni struje ni vode… Ponekad pomislim da ću zaboraviti i da govorim jer mesecima niko ne navrati da sa njim koju prozborim. A znam ti ja i engleski i nemački i slovenački i pomalo ruski. I srpski dabome, priča ovo Branko Drobac kome su kola krenula nizbrdo već devedeset i prve kada je, zbog ratnih sukoba, morao pobeći iz Slovenije, gde je radio petnaestak godina. Vratio se u rodni kraj u kome je malo šta mirisalo na dobro… Opet beži. Put ga odvodiu Nemačku. Tamo arbajtuje i vene za rodnim krajem.
U Rajnovac, selo tridesetak kilometara daleko od Bihaća, vraća se prvi. I to već 1998. U selu, i danas, osim njega nikog drugog i nema. A pre rata ovde je živelo dvesta osam seljana. Samo Srba…
Putevima do rodnih zgarišta, već odavno niko ne ide… Table već godinama upozoravaju na opasnost od minskih polja koje smo posejali „i mi i oni”… A na seoskom groblju, uz spomenike koje su oskrnavili neki zli ljudi i na humke zarasle u već podivljalu travu, Rajnovčani zapale sveću samo o Preobraženju kada seljani, već godinama, obilaze dedovinu.
Dođu u rodni Rajnovac uglavnom iz Prijedora i Mišinog Hana kod Banjaluke. Tu su odavno svili nova gnezda. Jer u Rajnovac nisu mogli kada su hteli. A danas je već kasno.
– Seljani su od Hrvata pokupovali zemlju i na njima podigli kuće. Rajnovčani imaju i svoje groblje u Mišinom Hanu. Nismo to hteli, ali su okolnosti i nebriga pre svih međunarodnih donatora, ali i kantonalnih vlasti u Bihaću, tome presudili. Nikakvih drugih razloga, pa ni bezbednosnih, nije bilo, kaže profesor Mile Matijević čovek koga, i to svih poratnih godina, koreni najjače vuku dedovini.
U dolini Une, u bihaćkom kraju, više nama desetak srpskih sela. Od oko šesnaest hiljada predratnih Srba, u bihaćkoj opštini danas ih je jedva tri stotine.
– Naseobine sa srpskim stanovništvom su izbrisane sa karata ne svojom već voljom nekih drugih ljudi koje muka sirotinje nije pekla. Jednostavno nisu je hteli videti… Sva sreća pa smo navikli. A inače ne bi valjalo, nastavlja Branko Drobac. Veli kako će uskoro dobiti i kozu. Kupiće mu je Mile i njegovi prijatelji. I to već do Male Gospojine.
– A onda će biti lakše. Biće bar gutljaj varenike koju godinama nisam pio. A volio sam je još od detinjstva. Ali i kasnije kada sam se školovao i svet obilazio radeći i boreći se za koru hleba, na kraju će Branko Drobac.
Ratovi i stradalnici
Za vreme Drugog svetskog rata u Rajnovcu je poginulo oko dve stotine seljana. Njih stotinak, 1941. ubile su ustaše i komšije muslimani. I danas im se kosti nalaze u Oraškoj jami. Niko ih nikada nije ni pokušao izvaditi i sahraniti.
Za vreme poslednjeg rata, uglavnom 1995. iz sela je poginulo, nestalo ili umoreno, dvadesetak meštana. Rajnovčani ne znaju gde im spomenik podići. U Prijedoru, Mišinom Hanu ili Banjaluci… Znaju samo da u Rajnoivcima za spomenik srpskim žrtvama, bar za sada, nema mesta.
Slaviša Sabljić
