Viljuške stigle tek u 16. veku
Događaj vezan za priču o zlatnim viljuškama i kašikama navodno se odnosi na značajan istorijski susret između cara Svetog rimskog carstva, Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu u XII veku (1189). Tada se car predvodeći Treći krstaški rat na putu ka Carigradu sastao sa srpskim vladarem, što predstavlja i prvi veliki izlazak srednjovekovne Srbije na pozornicu međunarodne politike. O pojedinostima sastanka u Nišu danas znamo malo, da je bio raskošan, ne treba sumnjati, ali ne u meri u kojoj bismo danas, uzimajući u obzir prilike u Srbiji četrnaestog veka, mogli da zamislimo. Još u vreme unuka Stefana Nemanje, Uroša I, vizantijski posetioci pamtili su skromnost, jednostavnost i čak primitivnost srpskog dvora, nedostatak ceremonije i zgražavali se nad činjenicom da su članice vladarske porodice prele. Ipak, u popularnoj uspomeni nastaloj verovatno tokom XX veka ostala je predstava prema kojoj je Stefan Nemanja navodno prilikom zajedničke večere jeo sa mnogo pristojnosti potpomažući se zlatnim escajgom, dok je nemački car navodno jeo halapljivo i razume se rukama.
Autentičnost ove priče prilično je sumnjiva, i to ne samo zbog nedostatka izvora i skromnosti savremenog srpskog dvora, već i zato što je motiv sa zlatnim kašikama i viljuškama autentično prenesen u Srbiju iz drugih balkanskih zemalja, pre svega Grčke i Bugarske. Kada je početkom vladavine nacista u Nemačkoj zbog navodne paljevine Rajhstaga suđeno Georgi Dimitrovu, budućeg šefa Kominterne i bugarskog predsednika, jedan od svedoka optužbe, sam Herman Gering, nazvao je običnim varvarinom. Dimitrov mu je na to spremno odgovorio kako zaista nema ni najmanje prava da mu se tako obraća pošto su njegovi vladari jeli golim rukama dok su bugarski carevi koristili zlatne viljuške. Ono što međutim ni Dimitrov, ni Gering, ni mnogobrojne srpske patriote iz devedesetih godina XX veka nisu znali jeste da su viljuške, kakve su sami poznavali, donesene u Evropu tek u XVI veku, i to u elizabetansku Englesku.
(Iz knjige Čedomira Antića “Istorija i zabluda”)
