Srbi i mitovi: Od Kraljevića Marka do Boška Buhe

Share

Srbi i mitovi: Od Kraljevića Marka do Boška Buhe

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbij … ska-Buhe-2

Dok se srpstvo danas kreće između busanja u grudi i vikanja “Srbin sam, dakle postojim” ili se potpuno odustaje od nacionalnog, stručnjaci nas podsećaju da u političkoj antropologiji postoji oblik argumentacije koji se naziva bongo-bongizam, prema kojem je, navodno, u nekom plemenu sve drugačije, pa se na njega ne mogu primenjivati poznata pravila.

Svi mitovi o nekakvoj posebnosti koja nas izdvaja u svetskoj zajednici naroda služe kao opravdanja i pojašnjenja u svakoj prilici, a tako se uglavnom pegla svoj lični neuspeh. Njima se najbolje okoristila politika jer su idealni za masovne manipulacije. Ratko Božović tvrdi da je vera u mit da smo najbolja i posebna nacija na svetu i da nam nema ravnih, u stvari, na nivou gluposti jer se tako sprdamo sa samima sobom u očima sveta.

Mit o nebeskom narodu

Onaj ko smatra da je najbolji i izabran u božjim očima, taj nema razloga ni da se menja i učini se boljim. On je već dostigao nebeske visine, pa ne mora da se bavi zemaljskim stvarima kao što su posao, plata, poskupljenja, standard, ekonomija… Mit idealan za svaku vrstu manipualcije.

Mit o najstarijem narodu

Grupa paranaučnika čije su strasti posebno procvetale nesrećnih 90-ih raspreda o srpskoj civilizaciji koja se “htenjem velikih i mračnih sila” stalno krije od nas. Pri tom su Srbi u stvari antički narod Sarmata koji je živeo oko Kavkaza. Naučni argument za ovu tezu je: “Pošto su tada Grci pisali glavne istorijske dokumente oni naše B pišu kao M, iz toga sledi Sarmati=Sarbati=Serbati=Serbi, a pošto je Serbi stari naziv za Srbe, to znači da su Sarmati u stvari Srbi”. Tako su Srbi najstariji, ali su dobili pogrešno ime zbog jezičkih nesporazuma.

Mit o zlatnim viljuškama

U srednjem veku su svi ostali narodi, pre svega latinski svet zapadne Evrope, jeli prstima, dok su naši preci koristili viljuške i ostali pribor za jelo, mit je zbog kojeg se mnogi busaju u grudi. Istoričar Čedomir Antić u razgovoru za “Vesti” objašnjava i kaže da je “događaj vezan za priču o zlatnim viljuškama i kašikama odnosi na značajan istorijski susret između cara Svetog rimskog carstva, Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu u XII veku (1189).

– Tada se car predvodeći Treći krstaški rat na putu ka Carigradu sastao sa srpskim vladarem, što predstavlja i prvi veliki izlazak srednjovekovne Srbije na pozornicu međunarodne politike. O pojedinostima sastanka u Nišu danas znamo malo, da je bio raskošan, ne treba sumnjati, ali ne u meri u kojoj bismo danas mogli da zamislimo. Još u vreme unuka Stefana Nemanje, Uroša I, vizantijski posetioci pamtili su skromnost, jednostavnost i čak primitivnost srpskog dvora, nedostatak ceremonije i zgražavali se nad činjenicom da su članice vladarske porodice prele. On objašnjava da je priča o našoj uzvišenosti i kulturi verovatno nastala tokom 20. veka, a legenda kaže da je Stefan Nemanja prilikom zajedničke večere jeo zlatnim escajgom, dok je nemački car, navodno, halapljivo jeo rukama. Ipak, istina je da je viljuška kakvu danas poznajemo stigla u Evropu u 16. veku (elizabetansku Englesku) iz Indije. Posle osmanskog osvajanja, srpski narod je živeo uglavnom na selu, do 19. veka jeo je rukama ili kašikom.

Mit o srpskoj važnosti u svetskim okvirima

Stalno se potura mit da smo svetu važni u svakom smislu – geografskom, političkom, antropološkom, gastronomskom… Psiholog Jovan Marić smatra da ovakvom naglom skoku samopouzdanja kumuje vreme Josipa Broza Tita.

Prva i najveća zabluda jeste da smo narod koji ima neke veće vrednosti od drugih naroda. To zovem srpski nerealni narcizam. To vuče korene još iz vremena Josipa Broza Tita, pa smo svi mi postali mali titići. Slika na televiziji gde se on superiorno rukuje sa državnicima, kraljevima i kraljicama, a naš ego dok to gledamo raste napravila je od nas egomanijake. Kao, mi smo neki jako važan narod. Kao ambasador morao sam da kupim mapu Srbije i da ljudima koji su bili prilično obrazovani pokazujem gde nam je država – objašnjava Marić.

Kosovski mit

Biblija svih srpskih mitova i legendi. Ima vrlo malo zapisa o Kosovskom boju, uglavnom se držimo epske deseteračke tradicije i nismo se potrudili da makar saznamo koje ličnosti su istorijske, a koje nisu. Kosovski mit je na snazi dobio tek u 19. veku, kad je u ime stvaranja nove srpske države politička vlast posegnula za legendama. Polemika o ishodu bitke, koja se često smatra nerešenom, jer su poginula oba vladara, i knez Lazar i sultan Murat, o junaštvu Miloša Obilića, za koga ne postoje istorijski dokazi da je postojao, vodi se i dan-danas a da se pri tom retko ko mašio neke istorijske knjige.

U pesmama se govori da je u Kosovskom boju učestvovao ceo srpski narod, a pitanje je da li su u tom boju učestvovali i svi Lazarovi zetovi – kaže Aleksandra Jerkov, poslanik i profesor srpskog jezika.

Mit o svetskoj zaveri protiv nas

Kao i svaki mali narod iznedrio je velike političare, koji su uvek skloni da stereotipe i fraze češće koriste od ekonomskih programa u izbornim kampanjama. Tako se istorija svakodnevno brka s legendom, a mit s mitomanijom.

[b]Mit o srpskoj neslozi[/b]

– Najveća srpska zabluda jeste da će sve biti u redu samo kad se Srbi slože. U politici je ovo fraza i najčešće je govore oni koji u stvari rade na rascepu – objašnjava Jankovićeva.

Mit o srpskom junaštvu

Osim u epskim pesmama, srpsko junaštvo posebno smo voleli da istaknemo i tokom Drugog svetskog rata. Sve ratne priče tokom godina se pretvaraju u fikciju, koja je u doba komunizma prepričavana punih 50 godina. Svaki društveni sistem svoje opravdanje traži u mitovima. Heroj Kraljevine Srbije je Kraljević Marko, a jugoslovenski – Boško Buha. Što se bolje živi, manje je heroja.

Mit o najboljim ljubavnicima

Jedna od naših najslađih zabluda koja se potencira u rasponu od muških lovačkih priča iz kafana, pa do teza (para)naučnih autoriteta jeste mit o Srbima kao najboljim ljubavnicima. Međutim, nekoliko ozbiljnih istraživanja ruši iz osnova taj mit. U jednoj skorijoj studiji u kojoj je čak 15.000 žena iz 20 zemalja ocenjivalo ljubavne kvalitete muškaraca, nas nema među prvih 10 najboljih ljubavnika, gde su prva tri mesta rezervisali Španci, Brazilci i Italijani. Ako je za utehu, nema nas ni među 10 najgorih.

Mit o večitim neprijateljima i prijateljima

Svaka država se rukovodi svojim političkim interesima, a budalaština je da u tome učestvuje nekakvo istorijsko prijateljstvo ili neprijateljstvo. Sigurno da nijedna vlast neće ići protiv svojih interesa kako bi učinila prijateljski gest komšiji koji isto piše ćirilicom. Ratove ne vode narodi nego političari, koje je doduše izabrao narod, ali je izvan domašaja njegove kontrole.

Biće bolje, ali sutra

Srpske podele na “one dobre i one loše” pisac Isidora Bjelica smatra dosadnim.
– Mi smo mitomani, Srbi bukvalno žive od mitova. Mene to užasava, a povrh svega užasno je dosadno.
Jedan od mitova je i “biće nam bolje”, pa onda neki heroj današnjice daje rok, na primer, od sledeće godine. Mi smo guslarska nacija, pa tako umemo da od heroja napravimo izdajnika. Kod nas su sve mitovi, od istorijskih ličnosti do folk pevača. Onda postanemo zavisnici od takvog modela i to je razlog zašto decenijama, a možda i vekovima živimo u zabludama – objašnjava Bjelica.

Vladar čvrste ruke

Psiholog Aleksandra Janković kaže da se u našem narodu veruje da ćemo živeti bolje ako na čelu države imamo državnika čvrste ruke ili da nam je spas Evropska unija
– Zabluda je i da Evropa nema alternativu. To je trijumf nade nad iskustvom. Mišljenje da nam je potrebno samo da uđemo u EU i da će onda sve biti u redu je zabluda. Iluzija je i čvrsta ruka. Od svih tih čvrstih ruku koje su vladale Srbijom nijedna nije donela dobro narodu. Ali, ne vredi, mi i dalje priželjkujemo nekakvu čvrstu ruku. Umesto toga, po mom mišljenju, pametnije bi nam bilo da naučimo da delimo i razmišljamo da radimo timski.

Čitaj više

Možda vas zanima...