Otkad u Šamu žive samo muslimani
To je bilo sultan-Selimova vakta u Carigradu. Kad je sultan Selim bio još car, ondar je bio u Šamu jedan muderiz, pa je on vazio, kazivo vaizluk svijetu. Svijet nije vjerovo u Boga, a on kazivo njima:
-Ja vam kazujem, a vi sve gori.
Pa je izišo na jedno polje, pa sav je svijet zovnuo, biva, da vaizluk kazuje. A svoj je potpis viš džamijskih vrata metno: Dok sultan Selim ne dođe u Sam, vi nećete vjerovati Boga, dokle god on ne dođe, dok >sin< u > šin< ne dođe. I ošino je nogom u zemlju I kazo:
Ovde je vaš Bog pod nogama mojijem.
Tu je njima bilo krivo i ubiju oni njega, muderiza. I ukopaju ga. Godina je prošlo kako je on umro. Dolazi sultan Selim u Šam, kod Ćabe, i kad je pošo iz džamije, pogleda on potpis viš džamijskih vrata. A š njim je bio njegov šehislam. I kad je on pročito oni potpis, proućio, ondar on zna da je oni muderiz to ostavio. Ondar on izišo pa pito ljudi zna li iko ko je ovi potpis ostavio. Kaže, ne zna niko. Sve saberi svijet, ne zna niko.
- Ima l’ još iko da nije došo?
- Ima jedan dedo star trista šest godina, al’ ne mereš mu čuti glasa od zaifluka, ne merš čuti šta govori, razumit.
- Da idemo kod njega!
Kad su došli kod njeg, on ga viče, a’a, ne mereš mu ni glasa čuti. Pita on ongoa svoga munedžime:
-Šta bi moglo bit pa da on progovori?
Oni su rekli njemu:
-Od osamnest goina curu da legne kod njega, pa svoja leđa prisloni njemu uzledja, pa će on progovoriti.
Odma je sultan Selim našo curu od osmanest godina i legne uz njega. Kad je bilo oko po noći, progovori dedo, okrenu se curi, potegla ona mladost. Odoše sultan-Selimu sutra da kazu da je progoviro dedo. Dolazi sultan Selim njemu i on njega pit:
- Hej, ti, ihtijaru, znaš li ko je potpis moj ostavio viš džamijski vrata a ja nisam bio ni rođen još?
- Znam-kaze.- Jedan muderiz. Pa tako je vazio i kazivao narodu, a narod nije vjerovo.
- Pa, đi je on jako?
Kaže:- On je na polju jednom ub’jen i tu je ukopan.
- Znaš li ti đi je ukopan?
- Znam- kaze
Dedu u kola, pa tamo. I sultan s njim.
Ka’ su došli tam:
- Đi je kazivo vaizluk?
-Vode, i vode je ošino nogom. Ovde je kazo: ‘Bog je vaš vode pod mojijem nogama’.
Sultan Selim kaže: - Je l’ ovde zrelo?
-Jes, tude, na tom mjestu
Kad oni poćni kopat onu rupu. Njekolko su kopali. Ka’su doli-pare, zlato; hazna para, đe je on udario nogom. A on je bio dobri, pa govorio svijetu da on vjeruje u pare, a ne u Boga! I tu su pare i našli.
- Ajde, jako kaži me đe je on ukopan.
Kad su došli iskopali nje, kad on citav, zdrav, leži, ništa struhno nije. Sultan Selim pošo da mu poljubi nogu. On nogu sebi. Pođe ruku da mu poljubi, on ruku sebi. Pito je on onije naučnjaka šta je sevep pa ne da poljubit ni noge ni ruke
Kaže:- Ne znamo mi
Onda je on progovorio, onaj muderiz. Kaže: -Ti hoćeš meni da poljubiš ja nogu ja ruku. Šta si ti, šta sam ja? Makar ti bio mlad, ne basta da tie men poljubiš, ti si sunce zemaljsko, car svije na svijetu.
Oni su njega zagrnuli opet. Ondar je car one pare pokupio, pa je došo u Šam i vikno je telal da car daje dukat ko će u džamiju doć. Puna džamija naroda. Za pare. Sutri dan dva dukata. Iđe svijet sunavratke! Treći dan- tri dukata. Osvanu petak. Kaže car onom svom hodži, donesi jednu vreću dukata na oni krevet đe će hodža kljanjat u džamiji. Dovede dvojicu koji će sjeć dok iziđe iz džamije prije dove.
Dvematile klanjali. Kad je reko:
-Kad panemo doli na sedžde pa da ućinimo etihijatu, dok nismo selama dali, pospi ozgo dukate po svijetu. I u mihrab hiti imamu gore.
Kad je posno dukate, svijet nije ćeko da prida selam, usta jedan po jedan, kupi dukate I ode. Kad I imam nakupio pa I on ode. Kad je sultan Selim dao selam, pa pogledo u džamiju, a rijetko ostalo ljudi, đikoji. Kad su izišli tam- sve mrtvo. Sve isjećeno.
Otadar su u Šamu muslimani ostali, I nema viš sumjse nikake.
Izvor: Biserje - Alija Isakovic