Opsada Sarajeva 1992.-1996.

[ABen]

"Velešiće tuci i Pofaliće tuci" (10. deo)


Ljudi nose čovek koji je ranjen tokom bombardovanja u centru Sarajeva, 17. avgust 1992

* Imao sam jedinstvenu priliku da na liniji vidim i egzemplarne primerke našeg »naoružanja«. Tako mi je jedan mladić pokazao svoju pušku, na njoj grb monarhističke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?
* Ne mogu a da se ne prisetim onih »lepotana« i »manekena«, tatinih i maminih »sinčića«, sa antiminskim čizmama na nogama, u NATO-ovim »Alfa« uniformama, sa »Raybankama« po sarajevskim ratnim kafićima, koji posluju kao u dobra, stara, predratna vremena.

Zgusnu se nekako život u ratu

13.maj 1992.

Raketirana Željeznička stanica, Hotel »Bristol«, »Elektroprivreda«...

14.maj 1992.

Iako sam veoma umoran, a skoro će ponoć, ne mogu da zaspim. Po glavi mi se vrzmaju svakojake misli – od onih najgorih, depresivnih, pa do onih pozitivnih, optimističkih, pa tako ukrug. Svakodnevno građani i vojnici sve glasnije postavljaju pitanje – šta se čeka, zašto ne proteramo četnike sa visova oko grada, do kada će »ovo« trajati?

Ne nalazim ni prave, ni jasne odgovore. Ne smem im govoriti o pravom stanju u kojem se nalaze branitelji Sarajeva.
Sa čime se mi, zapravo, suprostavljamo stravično naoružanom YU agresoru i njegovoj braći po oružju i nacionalitetu u Bosni i Hecregovini? Odgovor na ovo pitanje je uzrok mojim cikličnim strahovanjima, naročito u kriznim, vojnim kampanjama neprijatelja! Svaki put nakon obilaska ili inspekcije naših položaja, kada sam sređivao svoje utiske i zapažanja i pripremao izveštaje za komandanta Efendića, hvatao me iskonski strah. Hoće li i mogu li ovi srčani ljudi u civilnoj ili nekakvoj poluvojnoj odeći, sa tenama na nogama, polugladni ili gladni, slabo ili gotovo sasvim nenaoružani, sa malo ili bez ikakve municije, izdržati duže sva ova brojna iskušenja?

Eto, neki dan, tačnije 12. maja, obilazio sam borce na liniji Brajkovac – Vranjača, dužine 500 metara, i utvrdio da je svaki treći na položaju iza prirodnih zaklona, naoružan sa puškom M-48 (»tandžara« kako je vojnici zovu), poluautomatskom puškom ili »kalašnjikovom«, sa 5-10 metaka svaki. Video sam samo jednu »osu« i desetak ručnih bombi, izrađenih u radionici »Satex-a«, i ništa drugo od vojne opreme! Moj vodič Bego, zvani »hiljadu trava«, ima jedan lovački karabin sa snajperom i veliki lovački nož. A u Štabu smo mislili da imaju desetine »osa« i »zolja«!

Po gradu kolaju priče o našem RPG-u i nitroglicerinkama, a ja ih do dana današnjeg nisam video! Na Vranjači se borci vajkaju: »E, da smo imali bar dva – tri RPG-a, »osu« ili »zolju«, nikada nam 'čete' (četnici u žargonu – nap. autora) ne bi uzele Zlatište. Nikada!« Pitam ih, otkuda im i ovo oružje kojeg imaju. Odasvud, glasi njihov odgovor. Trofejno i lovačko je doneseno od kuće. »Babo mi je kupio kalašnjikov i ovih deset metaka, za tri stotine mara (njemačkih maraka – nap. autora)« – rekao mi je jedan. Neki su se hvalisali da su ih dobili od Patriotske lige, a drugi od SDA. Malo ih je zarobljeno od JNA. Među vojnicima kolaju i priče da pojedinci trguju oružjem, naplaćuju borcima puške.

Da apsurd bude veći, kritično stanje sa naoružanjem i opremom na prvim brobenim linijama nije se opažalo u gradu. Na ulicama Sarajeva se viđaju »napucani« i nabildani policajci iz TO i stanica javne bezbednosti, naoružani najnovijim modelima poluautomatskog i automatskog oružja. I to je tema stalnih mojih polemika sa vojnicima na prvim linijama. Iskreno sam priznao da mi iz Štaba nismo u stanju poslati ove »šanere« (foler – nap. autora) na borbene linije. Obećavao sam im da ću učiniti sve što je u mojoj moći da se ovo sramno stanje izmeni, ali ni sâm nisam bio ubeđen u snagu svog obećanja.

Imao sam jedinstvenu priliku da vidim i egzemplarne primerke našeg »naoružanja«. Tako mi je jedan mladić na položajima u Blekinom potoku pokazao svoju pušku, na njoj grb monarhističke Jugoslavije i godina proizvodnje 1928!?

A oni tamo, preko, na koje je uperena ova puška, tvrde naši obavještajni izvori, raspolažu sa naoružanjem i municijom »do grla«. Svaki vod ima mitraljez M – 84, zvani »sijač smrti«, a svakodnevno se razbacuju paljbom po našim položajima sa desetak »osa« i »zolja«, uz arsenal minobacača i topova svih mogućih kalibara. Tek tako, da pokažu šta imaju, da uplaše ili rasteraju strah, ko zna? Malo im je i to, pa se služe i drugim »borbenim« sredstvima. Iz večeri u veče, puštaju sa tranzistora, otvorenog »do daske«, zvuke od Kosova do »najnovijih« patriotskih pesama, »garniranih« cijukom klasičnih gusala.

A naši ne mogu ni vesti sa programa Radio Sarajeva da čuju! Nemaju aparata, ni struje. Znam da je uprava za moral propisala i odredila koja tehnička sredstva treba da poseduje svaka jeidnica, ali nema mogućnosti. Stoga, naši kontriraju »četama« pesmom o Sarajevu, o ljiljanima, Bosni i Vikiću. S vremena na vreme znaju gromoglasno podviknuti: »Allahu ekber!« (»Bog je najveći« – nap. autora). Ne znam da li time razbijaju vlastiti strah ili ga »brđanima« uteruju u kosti?

Ne smem ni da pomislim na zimu. Kako će ovi hrabri branitelji Sarajeva izdržati sve ove nedaće i zimska iskušenja, i sprečiti agresoru put do grada? Ne mogu a da se opet ne prisetim onih »lepotana« i »manekena«, tatinih i maminih »sinčića«, sa antiminskim čizmama na nogama, u NATO-ovim »Alfa« uniformama, sveže obrijanih i prestižnim losionima tipa »Mascho« osveženih, sa »Raybankama« na očima, gradskih šetača i osvajača devojačkih srdašaca po sarajevskim ratnim kafićima, koji posluju kao u dobra, stara, predratna vremena. Muka mi je. Lečim je sarkazmom: da mi ih je samo videti u mokrom rovu prve borbene linije na Vranjači!?

A ja sam gore, na tim položajima poviše grada, naše prave borce, istinske branitelje, na grub način, s prva, upozoravao na neurednost, zapuštenost, neobrijanost, iako sam i sam video da nemaju ništa osim golih života, slabe odeće i obuće i još bednijeg naoružanja. Nemaju gde da se opruže posle napornog stražarenja, da nešto kvalitetno pojedu, da popiju neštio toplo, tečno, da se ugreju, da snagu obnove ili osuše od kiše natopljene »uniforme«. Često su imali da popiju samo šoljicu vode koju su sami donosili od kuće u plastičnim bocama. … Pa mi je čak postalo neprijatno što sam među njih dolazio iz grada doteran, po vlastitoj navici, kao »ispod čekića«!

Danas mi je načelnik za organizacijsko-mobilizacijske i personalne poslove dostavio pregled starešina iz bivše JNA koji su se prijavili u TO RBiH. To je veoma zanimljiv pregled koji navodim u celini:
Kategorija Muslimani - Srbi - Hrvati - Ostali - Ukupno

Oficiri 643 - 17 - 56 - 26 - 742
Ml. Ofic. 295 - 2 - 18 - 5 - 320
Svega 938 - 19 - 74 - 31 - 1.062

18. maj 1992.

Štab TO RBiH i dalje deli prostorije sa Predsedništvom RBiH i Ministarstvom odbrane RBiH koji su razmešteni na prvom spratu. Organi Štaba razmeštenisu na drugom i trećem spratu, au podrumskim prostorijama urađeno je sklonište koje se koristi u slučajevima jačeg minobacačko-artiljerijskog granatiranja. Nekolicina visokopozioniranih članova Predsedništva i ŠTORBiH sigurnosti radi više vremena provodili su u skloništu nego u svojim kancelarijama!

20. maj 1992.

Skoro je ponoć. Iako umoran posle napornog, poludnevnog obilaska položaja u Velešićima i Pofalićima, poprištu tzv. Pofalićke bitke koja je vođena 16. i 17. maja, pišem ovu zabelešku. Ova bitka zahteva potpuniju i dublju analizu, koju je moguće kvalitetno uraditi tek u uslovima mira, znači nakon rata. Sada se može, bez bojazni da zapadnem u subjektivizam, zaključiti da ona predstavlja prekretnicu u borbi za Sarajevo, a time, indirektno, ali ne i manje značajno, i za odbranu cele Bosne i Hercegovine.

Oko 10. maja u ovaj deo grada je bila upućena naoružana grupa iz Srbije i Crne Gore, pripadnici paravojnih formacija »beli orlovi«, »arkanovci« i »šešeljevci«. Na kraju je, smatra se, bilo raspoređeno oko 600 paravojnih ekstremista SDS-a, tj. ojačani bataljon naoružan automatskim pešadijskim naoružanjem i minobacačima 60 i 82 mm.

Na strani odbrane Velešića i Pofalića, koju je stručno-vojnički i organizacijski pokrio Štab TO opštine Novo Sarajevo, bila su uključena dva pofalićka odreda TO, velešićki odred TO, vod odreda TO sa Koševskog brda komandanta Salke Gušića i dva protivoklopna odeljenja specijalaca MUP-a i vojne policije, bez i jednog minobacača.

Akcija je odlagana dva puta. Čekao se najpovoljniji trenutak za postizanje potpunog iznenađenja i kad psihološka prednost naših boraca dostigne vrhunac u odnosu na tehnički i brojčano jače paravojne snage bosanskih Srba i »dobrovoljaca« iz Srbije i Crne Gore.

U prepodnevnim satima 15. maja, preko zvučnika automobila u pokretu četnici su se oglasili meštanima Pofalića ultimatumom, »da se Turci« bezuslovno predaju zajedno sa naoružanjem.. »Ovako smešan ultimatum smo odbili i, zauzvrat, poručili četnicima da se oni predaju«, sa ponosom mi je govorio komandant Idrizović. Tako je ostao status quo. Niko se nije predavao. U zoru, preciznije u 4.00 sata, 16. maja, Regionalni štab je dao »zeleno svetlo« Opštinskom štabu TO Novo Sarajevo da počne akcija.

Žestoke borbe vođene osam punih sati, tj. do podneva, kada su se na Čangalovića česmi sastali Jukini i Habibovi borci. A četnici? Iznenađeni brzinom napada i odlučnošću jedinica TO, a posebno kada su ostali bez najjačih uporišta, naročito onog kod »Plavog granapa«. Njega su »razvalili« specijalci Dževada Topalovića – Tope i Salke Gušića, uz sadejstvo diverzantske grupe Pofalićkog i Velešićkog odreda, pa je četnike zahvatila panika. Od tog momenta njihov otpor je postao začuđujuće slab. Bili su razbijeni u manje, neefikasne grupe i ostalo im je samo da produžavaju sopstvenu, agoniju boreći se celu noć između 16. i 17. maja.

A naši, poneseni početnim uspehom, nastavili su produženom akcijom »čišćenja« tokom 17. maja i proterali četnike do brda Orlić. Uspeh je prevazišao najoptimističnija očekivanja planera akcije u Opštinskom štabu TO. Radosna vest je prostrujala gradom – teritorijalci očerupali »bele orlove«, na Orlić ih oterali! Slobodna teritorija Pofalića je sada veliki rejon.


23. maj 1992.

ŠTA JE S ORIJENTALNIM INSTITUTOM?

Državna agencija BH Press objavila je vest da je Predsjedništvo RBiH postavilo Sefera Halilovića, dosadašnjeg načelnika za operativno–nastavne poslove, na mesto komandanta Štaba TO RBiH, umesto pukovnika Efendića. Ova vest me nije osobito iznenadila, jer sam bio svedok izvesnih radnji koje su sugerirale na tu mogućnost, ali me nije ostavila ravnodušnim. Bio sam povredjen, jer sam opet izbačen »u aut« kod ovako važnih odlučivanja. Iako imam, formalno, visoko mesto, drugo ili treće u vojnoj hijerarhiji Republike, nisam dobio mogućnost da iznesem svoj stav o kadrovskim promenama u Štabu. Počeo sam da shvatam da su centri moći odlučivanja negde drugde, izvan sistema rukovodjenja i komandovanja, i da se »tamo negde« odlučuje o najbitnijim stvarima planiranja i organizovanja oružane borbe.

26. maj 1992.

Prisustvujem sednici Predsedništva. Komandant Halilović upoznaje članove Predsjedništva sa trenutnom vojnom situacijom. Neprijatelj je u svemu tehničkom premoćan. Njegov komandni sastav čine profesionalne starešine JNA. Tehničko materijalna sredstva (TMS) u jedinicama pobunjenih bosanskih Srba su u celosti iz arsenala JNA, logistička podrška im dolazi iz Srbije i Crne Gore. U globalu, TO RBiH ne oskudeva u ljudstvu. 23. maja TO je imao ukupno 93.052 borca. Nema tenkove, oklopne transportere, sredstva veze, inženjerije, uniforme, odeću. Nema kasarne za smeštaj vojnika.

Neki podaci, koje sada prvi put čujem, dodatno povećavaju moju zabrinutost. Da bi se stanje popravilo, Sefer u ime Štaba TO predlaže da se od rezervnog sastava milicije obrazuju dve brigade i da se uključe u sastav TO; da se proglase ništavnim akreditacije izvesnih grupa, grupica i samostalnih jedinica i uvede jedinstvena akreditacija pripadnika OSBiH, da se odmah pristupi izradi Uredbe sa zakonskom snagom o vojnim stanovima i da se ponište rešenja izdata u MUP-u o uselenju u vojne stanove. Također predlaže da se formira prateća četa za obezbeđenje Predsedništva i da se izradi Kodeks ponašanja prema ratnim zarobljenicima, u skladu sa odredbama Ženevske konvencije.

Ministar MUP-a Jusuf Pušina potvrđuje da u gradu doista vlada anarhično stanje i da je grad opljačkan »iznutra«. Ali, odbija optužbe izrečene na račun policije. »Komandanti jedinica TO ne dozvoljavaju policiji da interveniše u njihovim zonama odgovornosti. Pljačku su izvršili pripadnici TO, a ne policija!«, kategoričan je ministar. Slaže se sa ocenom da je bilo samovoljnih upada u privatne stanove, uz napomenu - »ne samo srpske«.

«Preduzete su mjere koje će ubuduće spriječiti takvo ponašanje.« Pušina se ne slaže sa Seferovim mišljenjem da policijske snage nisu uključene u odbranu Sarajeva. »Gospodo, treba da znate da je policija odbranila ovaj grad. Da nje nije bilo, danas ne bismo sjedili u ovoj zgradi Predsjedništva«, povišenim glasom odgovara ministar na izrečene optužbe.

28. maj 1992.

Skoro će ponoć, hoću da zabeležim presretnuti razgovor komandanta vojske bosanskih Srba Ratka Mladića i komandanta artiljerijske brigade Mirka Vukšanovića. Razgovor je tekao ovako:
Mladić.
Izvolite, druže generale?
Šta predlažete da tučem?
Pa, evo, ja sam naredio tri plotuka, ova što se maloprije...
Dobro, ti si naredio. Koje ciljeve mi predlažeš?
Ja više ne bih po ovim ciljevima, prenio bih vatru ovamo na Pofaliće.
Nemoj. Šta ćeš na Pofaliće?
Pa, zato što smo samo jedan plotun po njima.
Velušiće tuci, Velušiće...
Velešiće...
Velešiće.
Da, razumem.
Velešiće tuci, i Poofaliće tuci, tamo nema srpskog življa mnogo.
Da.
A tuci ono oko one Dobrovoljačke, oko one Humske gore.
Oko Humske..,.
I Đure Đakovića gore.
Razumem.
Je l' ti jasno?
Razumem.
Predsedništvo mi još jedan plotun pali.
Razumem, druže generale!
Zdravo.

General Mladić je tokom rata u hrvatskoj komandovao kninskim korpusom JNA i zbog okrutnosti u komandovanju, granatiranja Zadra i gradova u dalmatinskoj Zagori proglašen je ratnim zločincem u Republici Hrvatskoj. Postavljen je za komandanta vojske bosanskih Srba polovinom maja i nastavio ubijanje građana Sarajeva. Takvog kakav je sigurno ga čeka električna stolica!!!

sRtcr_fAip4

30.maj 1992

Zgusnu se nekako život u ratu. Pred neizvesnom sutrašnjicom, u zadnjih desetak dana maja, pravim opsesivne »inventure« proteklog života. Ne znam koji je smisao toga i zašto, ali mi se prošlost nameće tako snažno da me od tog golemog pritiska spasavaju samo moje velike obaveze i aktivnosti. Čim malo predahnem od njih, prošlost neumoljivo zakuca na vrata moje svesti i ja nevoljno započinjem svoje »kopanje« po njoj.

Vojnička služba podrazumeva seobe, česta menjanja garnizona i gradova. Znam oficire koji su u karijeri u bivšoj JNA promenili 20-tak garnizona i mesta službovanja, od Slovenije na severu do krajnjeg juga u Makedoniji. Mene je, nejasnom logikom okolnosti, takva sudbina vojnog starešine mimoišla, premda nije učiteljsku porodicu mog oca i majke. Otac je službovao u brojnim školama na selu i gradu. Naravno, i mi sa njima, moja sestra i ja. U mom najranijem detinjstvu živjeli smo u selima Šuvajićima, uz Dunav, pa u Jablanici, na pitomoj Prosari kraj Bosanske Gradiške, u Moldavi i Langovetu u Rumunjskoj, Beloj Crkvi u Banatu, u Bosanskoj Krupi, pa, kao trinaestogodišnjak, u Zrenjaninu.

Život u Zrenjaninu bio je divan period mog detinjstva. Bio je materijalno skroman, da ne kažem siromašan, ali sretan i lep. Zavolio sam taj grad i njegove ljude. Mislim da su i oni mene. Iako je od tog doba proteklo dosta vode rekom Begejom, u mom sežanju i sada žive jasni likovi mojih školskih drugara i prijatelja, naivne, romantične, ničim opterećene generacije pedesetih godina, čiji su ljubimci bili estradne zvezde Ivo Robić, Lola Novaković, Duško Jakšić, omiljeni fudbalski timovi zrenjaninski »Proleter« i beogradska »Zvezda«, a ljubav poezija, košarka, francuski i ruski jezik. Saša, Maja, Ksenija, Marija, Draginja, Bogdanka, Mileva - sedam ruža u razredu među nama, »muškarčinama« sa par dlačica na bradi, Mišekom, Ivom, Džekijem, Manojlom, Kišom, Veljkom, Vladom, Prokom, Jarićem, odreda ludo zaljubljenih u profu geografije, zanosnu Ninu Vinogradov. Sa njenih časova nikada se nije bežalo do u sanjarenje, kao što smo znali »bolovati«, jedni u vreme časova iz francuskog, a drugi latinskog jezika.

Činili smo skladan i jedinstven razred, kako u dobrim, tako i »magarećim« stvarima. U muškim sportskim nadmetanjima, na rukometnim i fudbalskim utakmicama sa suparničkim školskim razredima, imali smo snažnu navijačku podršku naših drugarica. Za njihovu privrženost mi smo im se oduživali noćnim ispraćanjima do njihovih kućnih kapija. Morale su, jadne, tako je zahtevao ondašnji građanski red, biti u kući do devet uvečer. A mi, muška bratija, skupljali smo se onda na omiljenom gradskom odredištu i do kasno u noć prepričavali jedni drugima stvarne ili izmišljene, željene, događaje sa njima, na tom bajnom putu do njihovih kapija.

Gimnazijsku maturu pamtim po dva događaja. Prvi, po neuspeloj nameri da se konačno legalno »natreskamo do daske«. Besparica je sprečila taj podvig. Imali smo tek toliko novca da kupimo dve boce vina, dovoljnu tek da se razveselimo. I drugi, umesto da budem oprošten od obaveze polaganja maturskog ispita, kao što se očekivalo, nastavnik latinskog jezika mi je, po onoj »Vitae, non sholae« - Učimo za život, ne za školu- neočekivano zaključio »trojku«, pokvario prosek ocena i »oterao« na maturske ispite. Nepripremljen za ovakvu eventualnost, na ispitu iz fizike i matematike sam doživeo totalni fijasko.

Mora da me je iz nevolje izvukao moj pismeni rad iz književnosti, koji je proglašen najboljim u generaciji. Tema je bila »Kuj me, življenje, kuj« - polustih slovenskog pesnika Otona Župančiča U pismenom radu opisao sam svoje viđenje života. Za mene život je bio trka na 110 m, sa preponama. Kratak i sa puno prepreka. A zatim, u tom životu sebe sam video kao dirigenta sa velikim orkestrom. I, na kraju – život kao maratonska trka na 42.195 metara!

Bio sam svestan da nemamo para. Jednostavno, pomirio sam se sa činjenicom da ne mogu prisustvovati maturskoj večeri. Srećom, moja majka, najbolja majka na svetu, sašila mi je belu košulju od krevetske plahte, kratkih rukava, jer nije bilo dovoljno platna. Već sam imao sako od somota i cipele sa gumenim đonovima. Snašla se da plati ulaznicu, ali nisam imao kravatu! Tako mi je majka Emilija omogućila da doživim do tada najlepši trenutak u životu. Ali, ovim se ne završava moje sećanje ma matursko veče. Dolazeći u hotel razmišljao sam o tome kako će moji vršnjaci i vršnjakinje biti odeveni. Tešio sam se da Jarić, Veljko, Proka, Manojlo neće biti bolje obučeni od mene. Znam da teško žive Draginja, Mileva, pa i Ksenija. Drugi su već tada počeli »da ganjaju modu« Utešen činjenicom da ću ipak prisustvovati najradosnijem događaju i da će biti i drugih skromnije odevenih, odvažno sam ušao u hotel.

U trenutku, obuzela su me dva osežanja. Prvo, tuga i suze u očima. Svi moji drugovi i drugarice iz razreda izgledali su mnogo bolje obučeni od mene. Srećom, drugi osećaj bio je jači od ovog prvog. Majka mi je ipak omogućila da budem na maturskoj večeri! Suze radosnice zamenile su suze tuge. Evo, u sobi gde spavam visi slika sa nasmejanim licima maturanata Druge zrenjaninske gimnazije godine 19954/56!

Vojno školovanje nije bilo moj izbor. Velike obaveze i angažman na Vojnoj školi u Beogradu nije mi ostavilo mnogo vremena i mogućnosti da se temeljito srodim sa tim gradom i njegovim ljudima. Tri godine edukacije i šest godina ambiciozne službe u glavnom gradu nisu me mogle ukoreniti u tu sredinu. Ono što me tamo činilo sretnim bili su brojni umetnički i kulturni sadržaji i događanja kojima sam bio revnosan pratilac i »potrošač«.

Preselenje u Sarajevo je značilo pomak. Grad i ljudi, ali i moja dostignuta životna zrelost, iskustvo, pomagali su mi da širom otvorenih očiju pogledam novu sredinu u koju sam došao živeti. Ovaj grad, začudio sam se, poseduje krasne ljudske osobine: plemenitost i čovečnost!. To saznanje me tako moćno zaokupilo da sam, naprosto, »morao« izučiti i istoriju Sarajeva, tražeći ključ odgovora o nastanku ove njegove osobenosti. Ta istorijska strast, evo, u meni traje od tog doba, i ni danas ne popušta. Nimalo!

Do ovog poganog, ratnog vremena, živim u Sarajevu neprestano dvadeset i sedam godina, bogatih i sadržajnih ljudskih godina. Na brojne upite novinara, ali i drugih, znatiželjnih, zašto sam ostao u okruženom gradu, jednostavno ali duboko istinito odgovaram: »Zbog Sarajeva, zbog njegovih ljudi!«, kao što o tome govori i stih »Sarajevo, ljubavi moja!« iz pjesme šansonjera Montena.

»To je grad! U svakom smislu te reči. I u koje god doba dana, i sa kojeg god uzvišenja bacite pogled na Sarajevo, uvek i nehotice pomislite isto: »To je grad, grad koji traje i umire i u isto vreme se rađa i preobražava«, tvrdnja je nobelovca Andrića, koja je životno neporeciva. A sada taj grad tuku, sa okolnih uzvišenja, barbarske horde tobožnjeg humaniste, lekara i pesnika koji je napisao stih: »Siđimo u gradove, da tučemo gadove!« Montanjer durmitorski, izgubljeno crnogorsko čeljade četničkog oca, koje, na sarajevsku i bosansku nesreću, nađe u »tom gradu«, svoje mesto školovanja, službu i porodičnu sreću, svoj dom, oduži se nezahvalno, još gore, katilski svom gradu – domaćinu.

U Sarajevo sam sa porodicom stigao sa zebnjom, ali otvorenog srca i ono me primilo istim načinom. Uklopili smo se u običaje, prihvatili tradiciju, zadržali i sačuvali sopstvenu. Uz male, početne konflikte, zadevice i pokoju čvorugu na glavi, Vladimir i Želimir su ubrzo primljeni u »raju«. Grad i okolina, topli i dragi ljudi u njemu postajali su nam svaki dan sve bliži, prosto su se uvlačili čoveku pod kožu. Sarajevo, to su moji sarajevski drugari, Šefket Haverić i njegova porodica, Čerimagići, Krivošije, stari dedo Vejsil i njegova deca, Hadžikapetanovići, Kreštalice, Pešići, Čatovići, Đečevići… Sazrevala je misao u meni da on postaje moja sudbina, moj grad za sva vremena. Sada, kad trpi najžešća materijalna i duhovna razaranja, kad patnja ljudi doseže granice izdržljivog, on mi je još draži i bliskiji.

[ABen]

Mi branimo naše Sarajevo! (11.deo)


Sarajlije trče kako bi izbjegli snajpersku pucnjavu, april 1995.

*Ne bi trebalo pitati Srbe koji su ostali zašto su ostali, već one koji su otišli na brda: zašto su otišli?
*U zabludi su svi oni koji misle da će NATO intervenisati u Bosni i da će se rat završiti do jeseni. Trebamo se bolje naoružati, drugačije ustrojiti vojsku i iz odbrane preći u napad.
*Nasilno se ulazi u stanove; napušteni stanovi se ne pečate; gradjani se odvode na nezakonito isledivanje, a nekima se nakon toga gubi trag; pljačka se, otima, švercuje.


Mi branimo naše Sarajevo!

Juni 1992.
Dnevniku »pribadam« tekst koji je novinarka Medina Delalić objavila u listu Mladina.

"Ako se jednog dana bude pravio film o Sarajevu, a sigurno hoće, jedan od glavnih likova biće pukovnik Jovan DIVJAK, zamjenik načelnika Glavnog štaba Oružanih snaga BiH, tačnije hijerahijski treći čovjek odbrane BiH. Vjerno će ga moći dočarati samo čovjek koji ima puno energije, koji hoda vojnički, strogo, odlučno, a onda u grupi ljudi, pored koje se zaustavi da izmijeni po koju riječ, ostavlja «oblak» smijeha. Ima sve pozitivne osobine jednog Srbina. Neposrednost, duhovitost, brzinu razmišljanja, koje se ispoljavaju na pravoj strani, zbog čega ga Sarajlije već zovu «Srbin s ljudskim likom». Zovu ga još «vojnik mekog srca» i «pukovnik sa cvijećem». On jeste sve to, ali je siguran da ga ponašanje neuobičajeno za jednog vojnika i ljubav prema cvijeću nisu učinili tako omiljenim medju vojnicima i gradjanima Sarajeva. Učinio je to profesionalizam kombinovan sa mangupskim ponašanjem, koje jedino može proći kod bosanskih boraca, ljudi kojima rat nije profesija i koji, samim tim, nisu navikli na armijsku disciplinu i poštivanje autoriteta.

Pedesetpetogodišnji Divjak rijetko koju noć provede u štabu Oružanih snaga koji je smješten u zgradi Predsjedništva. Vrijeme uglavnom provodi obilazeći položaje, pužući sa 20-godišnjim mladicima po blatu ili jurcajući kroz mračne sarajevske ulice autom po gradu. Naravno, brza vožnja nije stvar hira pukovnikovog vozača, ujedno tjelohranitelja, sekretara i jedinog pratioca Emira, već nužda proizašla iz činjenice da se treba trkati sa mecima, a umjesto krivina izbjegavati granate. Sticaj okolnosti je htio da sam se više puta srela sa pukovnikom, ali su mi cehovske kolege preporučile da ga nikada ne pitam o tome kako se njegova nacionalnost i srpsko porijeklo (rođen u Beogradu) uklapaju sa opredjeljenjem za borbu na bh. strani. Jednom prilikom, indirektno, objasnio je to sam rekavši da je njegovo «opredeljenje za ovu domovinu» slijed onoga kako je živio proteklih 26 godina u Sarajevu. U svakom slučaju podtekst ove rečenice, koja dobija na težini činjenicom da je nije izrekao Musliman ili Hrvat već Srbin, kazuje da ne bi trebalo pitati Srbe koji su ostali zašto su ostali, već one koji su otišli na brda: zašto su otišli?“

1.jun 1992.
Komandant TO Otesa Abid Izmirlić, kapetan I klase bivše JNA, geodeta i topograf, na moj predlog postavljen na tu dužnost, više puta me pozvao da dodem u Otes, i pomognem u uspostavljanju saradnje i sadejstva »vojske« i civilne vlasti.

Prvi dan juna je topao. Temperatura je 26ºC. Uputili smo se u Otes. Vozač Emir nas provlaci brzom vožnjom kroz Velešiće i Pofaliće, vešto izbegavajuci vatru PAM-ova i PAT-ova sa četničkih uporišta na nižim trebevićkim padinama, sa Zlatišta i Vraca. Na Stupu smo prošli kroz razrušene pogone auto-baze »Centrotransa«, pa, potom, punim gasom izbegli dve minobacačke mine. Ðavo će sami znati odakle su doletele?

Kroz naselje idemo peške. Preda mnom čujem žagor: «Evo ga! Ide komandant!« Meštani sa vrtnih vratnica i plotova, ispred kuća, sa balkona i trotoara, na ulici, prepoznavši me, aplaudiraju, mašu rukama. Iznenađen sam ovakvim prizorom, polaskan dobrodošlicom, sretan spoznajom da su ovim hrabrim ljudima dostupne informacije iz centra grada. Stiskaju mi ruke, tapšu po ramenima, čestitaju na uspehu trećeg maja. Jedan se predstavlja: »Ja sam Brajlović. Evo sam ost'o sa svojim ljudima i pomažem u ishrani teritorijalaca i mještana.« Odgovaram: »Tako i treba. Bravo! Samo tako nastavite«, a tiho pitam Emira: »Ko je taj?« On se čudi: »Ma, jedan od najimućnijih Sarajlija. Poznati trgovac i mesar. Mnogo je novaca dao za nabavku oružja za odbranu Sarajeva!«, ekspresno me obaveštava Emir.

U komandi odreda Otes referiše Izmirlić. Navodi teško rešive probleme, zbog kojih treba moju pomoć. »Naselje je sa tri strane okruženo teritorijem koje je zaposjeo neprijatelj. Dokle će ovako ići niko ne zna! Odsječeni smo od Sarajeva, a plašimo se da će HVO, bez borbe, prepustiti četnicima jedini izlaz iz naselja kod mosta u Doglodima i da će nas tako dovesti u potpuno okruženje. Eto, nemamo ni svoje vozilo, kako bi ranjenike prevezli do grada u bolnicu. Ipak, najveći problem je što nemamo potpunu saradnju sa komandom HVO-a na Stupu. Sa njihovim komandantom Marićem ne možemo dogovoriti sadejstvo i podršku. Mislim da se radi o političkom, a ne vojničkom pitanju. Muslimani i Hrvati se moraju dogovoriti što je moguće brže o zajedničkoj borbi. Hrvati iz Otesa slobodno trguju sa Srbima iz Ilidže i Bojnika. Ja to ne mogu da shvatim!? Trguju i sarađuju sa četnicima, sa našim zajedničkim neprijateljem!? Imam problema i u samom Otesu. Samozvani komandant Alić stalno se miješa u rukovodenje i komandovanje. Mnogi se mještani žale na njegovo ponašanje, a učestale su i njegove otimačine privatne svojine građana.«

U grad smo se vratili kasno. Vožnje nisam bio ni svestan, jer sam u glavi sumirao sve one brojne i uznemirujuće činjenice iz Otesa i sistematizirao zahteve i mere koje treba hitno referisati Štabu. Iako ne delim Izmirlićevo uverenje o mogućoj izdaji od strane HVO, ipak ću upoznati Regionalni štab TO o svekolikim opasnostima koje vrebaju sa zapadne strane grada.

2.jun 1992.
Komandant Halilović je organizovao sastanak sa pomoćnicima. Izvršili smo analizu i ocenu borbenog morala. Naravno, prvo smo ocenili stanje morala kod neprijatelja, kod vojske pobunjenih bosanskih Srba. S obzirom na činjenicu da nisu uspeli da uđu u Sarajevo za nedelju dana, kao što su planirali, i da okupiraju Bosnu i Hercegvinu za tri – četiri sedmice, da su oko Sarajeva izgubili jake taktičko–topografske objekte, da imaju velike gubitke u ljudstvu i da im ono sada nedostaje, moral njihovih vojnika je u opadanju. Izrazita tehnička nadmoć i dominantni taktički položaji koje kontrolišu su osnova na kojoj grade moral! Da bi popravili stanje morala, sigurno će pokušati ponovne napade na grad. Potvrda toga su pojačana granatiranja centralnog dela grada.

U analizi stanja morala naših boraca duže vremena smo se bavili faktorima koji na njega negativno utiču. Nepopunjenost jedinica i borci starijih godišta su najveći problemi. Sekretarijat za narodnu odbranu u Sarajevu je znatan broj vojno sposobnih građana rasporedio na »neborbene dužnosti.« Ima ih mnogo u Civilnoj zaštiti i to u rasponu od 25 do 45 godina. Za odbranu korisnije je da imaju pušku u ruci i brane svoj grad. Za primer ovog stanja sa ljudstvom naglasio sam da sam na Čolinoj kapi, u Faletićima, na Brekinom potoku, na borbenoj liniji, susretao ljude od 60 do 70 godina. Podatak da je veliki broj ljudi na radnoj obavezi, a samo neznatan broj preduzeća stvarno radi, primer je slabog rada Sekretarijata narodne odbrane i ignorisanja zahteva GŠ da se svi borbeno sposobni gradjani rasporede u jedinice ARBiH. U brojnim logističkim centrima po opštinama u pravilu rade »tatini sinovi«. Neki su pribežište našli u rukovodstvima političkih stranaka. Brojna je lista i poverenika u mesnim zajednicama i Crvenom krstu/križu. Na stanje ratnog morala kod boraca utiče negativno i priličan broj »šanera«, koji se šepure na javnim mestima u gradu i samo s vremena na vreme »odrade« neku akciju.

U analizi zaključujemo da nema potrebne sinhronizacije aktivnosti izmedu GŠ i Ministarstva unutrašnjih poslova. Izostaje međusobno ispomaganje. Osim Specijalnog odreda policije, kojim komanduje Dragan Vikić, mali je broj jedinica policije na borbenim linijama odbrane. Gradska vlada se pokazala nesposobnom da braniocima i njihovim porodicama obezbedi najminimalnije uslove za život. Kako se onda u takvim okolnostima može uopšte govoriti o patriotizmu i borbenom moralu?

Pojedine grupe vojnika i civilne policije ulaze neovlašteno u privatne stanove, protivzakonito i samovoljno pretresaju. Blamiraju vlast u gradu i bacaju ljagu na oružane sastave. Sve je uočljiviji strah u narodu, naročito među nemuslimanskim življem.

Nedostatak stručnog komandnog kadra je veoma ozbiljan problem, koji se negativno reflektuje na stanje borbenog morala u jedinicama. Komandanti nekih jedinica, posebno u opštini Stari grad, ne poseduju ni minimum vojnih znanja, da bi mogli planirati borbena dejstva i uspešno komandovati jedinicama. Situacija je tim ozbiljnija što nemaju ni svesti o svojim vojničkim nedostacima, pa postaju ozbiljna smetnja u sistemu zajedničkog komandovanja.
...
I onda, na kraju, načelnik Uprave za moral pukovnik Karić predlaže da se stanje morala u našim jedinicama oceni kao - vrlo dobro!

»Kome to treba?« – zapitao sam se začuđen. Nas nekoliko starešina, među kojima je bio i Sefer, insistirali smo da Uprava za moral mora bolje spoznati stvarno stanje u jedinicama i realnije procenjivati stanje morala. Komandantu Haliloviću predloženo je da Predsedništvu prezentira »neumiveno« stanje morala u TO RbiH.

Jučer me posetio predsednik Skupštine Opštine Novi grad Ismet Čengić. Zanimljiva je njegova priča, velika zabrinutost za opšte stanje u njegovoj opštini. Fabrika »Zrak«, važan industrijski objekt od strategijskog značaja za odbranu Sarajeva, višestruko je ugrožen, a mere zaštite su slabe i neadekvatne. Ljuti se što je došlo do promena komandanta štaba TO Novi Grad, a bez znanja, saglasnosti ili bar konsultacije sa organima opštinske vlasti. Lično je mišljenja da novopostavljeni komandant Ramiz Salčin ne može uspešno voditi oružanu borbu. »On jeste heroj na lokalnom nivou i može uspešno komandovati manjom jedinicom, ali ne i Štabom. Uz to, samovoljan je, nikoga ne sluša«, odlučan je u svojoj oceni Čengić. U Opštinskom štabu, došlo je do podele na one koji »ganjaju« ličnu korist i one koji se bore za opštu stvar. Veruje da tome umnogome kumuje Ramiz.

Nasilno se ulazi u stanove; napušteni stanovi se ne pečate; građani se odvode na nezakonito isleđivanje, a nekima se nakon toga gubi trag; pljačka se, otima, švercuje. Komadiri se, neretko, ponašaju kao šerifi! U okolnostima nasilničkog ponašanja pojedinaca, mnogi pošteni građani neće da se uključe u odbranu grada.

Na njegova brojna pitanja nemam ni sam odgovora, ali obećavam da ću u najskorije vreme doći u Opštinski štab i poduzeti mere da se bar neke slabosti otklone.

6. juna 1992.
Mučan osećaj izazvali su u meni i događaji u vezi s bolnicom »Jezero«. Kada je izgrađena kasnih sedamdesetih godina, slovila je za jednu od najvećih i najmodernijih ginekoloških klinika i porodilišta na Balkanu. Nju je medu prvima žestoko i nemilosrdno gađao i rušio neprijatelj sa položaja u Pionirskoj dolini, sa Kromolja i Mrkovića. Četničko obrazloženje za taj više nego varvarski čin bilo je da je klinika pretvorena u vojni objekat, iz kojeg su Zelene beretke ubijale nezaštićeno srpsko stanovništvo u ovom gradskom području.

25/26 maja 1992. godine bolnica je pogođena zapaljivim granatama. U tom momentu se u njoj nalazilo 60 beba, 15 majki i oko 50 lekara, medicinskih sestara i babica. Zbog prekida u napajanju strujom odmah su umrle dve bebe u inkubatorima, a četiri malo kasnije, tokom izmeštanja u Očnu kliniku u gradu.

Kad sam bio prvi put u obilasku TO Opštine Centar komandant Jašarević mi je referisao o veoma složenoj situaciji u zoni odgovornosti njegovog štaba. Tada mi je rekao da je najteže u rejonu bolnice »Jezero«, gde imaju svakodnevne probleme na odbrani položaja. Nema dovoljno ljudi, imaju slabo naoružanje, nema municije, nasuprot jakih snaga neprijatelja…

9. juna 1992.
Amfiteatar na »Građevini« (Građevinski fakultet) je ispunjen do poslednjeg mesta. Prisutno je preko tri stotine vojnika. Jedva stišavam žagor mladosti. Razgovaramo o odbrani Sarajeva, Bosne i Hercegovine, o četnicima koji nemilosrdno nastavljaju bombardovanje grada, o dužini rata i najviše o problemima koji tište vojnike. Govornici se smenjuju jedan za drugim.

Diskusija je bila na momente polemična, žustra. Bilo je povremenih komešanja u sali, dobacivanja, nestrpljenja, ali ipak u granicama tolerancije i pristojnosti. Nisam mnogo govorio. Nije bilo potrebe. Kazao sam: »U zabludi su svi oni koji misle da će NATO intervenisati u Bosni i da će se rat završiti do jeseni. Pošto su ratnu mašineriju pokrenuli iz Beograda, upotrebljavajući celokupnu tehniku JNA da ostvare davnašnju želju o »velikoj Srbiji«, a uz prećutnu saglasnost Evrope i SAD, rat se neće zaustaviti sam od sebe. To mi moramo učiniti. Za sada samo patriotizmom, hrabrošću i puškom. Trebamo se bolje naoružati, drugačije ustrojiti vojsku i iz odbrane preći u napad. Za to nam je potrebno dve do tri godine. Za većinu velikih sila, za Francusku, Englesku, Rusiju, pa i SAD, ovde, u Bosni i Hercegovini, vodi se građanski, a ne osvajački rat. Naše diplomate moraju raditi organizovanije i odlučnije da se u Savetu bezbednosti i UN ovaj rat kvalifikuje kao agresija na članicu UN-a, čime bi se obavezali na pomoć u odbrani Bosne i Hercegovine.«

Govorio sam glasno, oprezno vagajući svaku rečenicu pre nego što je izgovorim, nastojeći da ono što izgovorim bude jasno i precizno. Dok govorim, u amfiteatru se povećava komešanje. Povremeno prekidam izlaganje. Vojnici su različitog stepena obrazovanja i vojno–stručnog znanja, pa cenim da sumnjaju u neke moje tvrdnje, naročito u onu o »dve do tri godine« koje su nam potrebne za totalnu konsolidaciju i prelazak u napad i oslobođenje Bosne i Hercegovine. Nju potkrepljujem podacima o naoružanju sa kojim srpska vojska drži Sarajevo u okruženju.

»Neprijatelj ima između 70 i 80 tenkova u krugu od 60 km okolo Sarajeva, oko 500 komada artiljerijskog oružja kalibra 120 – 155 mm i oko 17.000 do zuba naoružanih vojnika. U Sarajevu imamo tri tenka i jedan oklopni transporter, oko 70 artiljerijskih cevi i oko 5.000 pušaka. Ipak, brojke su jedno, a stvarnost drugo. Mi branimo naše Sarajevo! To je simbol otpora agresoru, svima kojima je Bosna u srcu, Muslimanima, Srbima, Hrvatima, Jevrejima i Romima, svim gradjanima Sarajeva. I mi ćemo pobediti!«

Snažan aplauz je prekinuo moje izlaganje, ali mi duši nije dao spokoja. »Ne mogu vam obećati ni puške, ni čizme, ni bolju hranu, ni cigarete, jer drugi odlučuju o logistici, a ja tu nemam mnogo uticaja. ('Nikakvog!' – ostade mi u grlu neizrečeno). Ali vam obećavam da ću vas svakoga dana obilaziti na položajima. To će biti moja pomoć vama da lakše provedete vreme na linijama.«

Skup se završio u dobrom raspoloženju, u duhu one apsurdno realne sentence: »kriza je velika, dakle, pobeda je izvesna!« Mnogi mi prilaze i pozdravljaju, žele saznati još neke pojedinosti i tako sebi olakšati muke.

11. juna 1992.
Imao sam naporan dan. Obišao sam položaje na Grdonju, Sedreniku, Kozijoj ćupriji i Popovom gaju. Ponoć je već odavno prošla, a ne mogu da zaspim, malo od umora, a više od bolnog osećanja. Mnogo krvi i mrtvih smo se nagledali ova dva meseca po sarajevskim ulicama. Posebno upečatljiv je bio stravičan prizor masakra, emitovan na TV 27. maja, kada su dve minobacačke granate ispaljene sa četničkih položaja sa Borija, eksplodirale među ljudima koji su stajali u redu za hleb u Miskinovoj ulici. Ubijeno je 17 građana, a ranjeno preko 50. Užas!

Ipak, na mene je do sada najbolniji utisak ostavio događaj kojeg mi je Emir ispričao vozeći me od Grdonja prema Sedreniku. Pitao je da li znam za jučerašnju tragediju neke porodice u ovom delu grada. Nisam znao, pa mi je ispričao. Desetog juna je jedna granata usmrtila troje dece, koja su bila sa vojnicima u dvorištu, i jednog vojnika. Kao uzgred je dodao: »Pa, nešto mislim, bilo bi dobro izraziti roditeljima saučešće!« Kada je predlog »pao«, a ja ga u magnovanju prihvatio, bili smo već prošli mesto nesreće. »Vozi nazad!«, rekao sam Emiru.

Dok smo u rikverc vraćali na tužnu adresu, misli su mi neverovatnom brzinom strujale jedna za drugom. Šta reći jednoj majci i jednom ocu koji su u mahu izgubili troje dece!? Kako se ponašati? Hoće li me i ko će me primiti? Ko sam ja za njih? Nepoznat čovek i uz to Srbin! A granata je verovatno doletela iz komšiluka, sa srpskih položaja iz rejona Barice. I neprijatnost, i strah, i osećaj dužnosti spram tih unesrećenih roditelja mešali su se u mojoj duši dok sam ulazio u mračni podrum gde su boravili.

Teško sam se privikao na tamu: kao sena, iz tužnog zbora okupljenih ljudi čije likove sam nazirao, izdvojila se žena četrdesetih godina, lica natečenog od plača. Pošla mi je u susret, govoreći: »Evo našeg komandanta, da sa nama podijeli bol.« Prišla mi je i zagrlila me. Ne mogoh, zašto ne priznati, zaustaviti suze koje su navrle pred tolikom nesrećom. Izrazih potom saučešće nešeg Štaba i svoje lično majci, ocu, baki, rodbini dece po redu kojim sam im prilazio. Glasovi su nam bili drhtavi, reči izgovaramo polušapatom. Halida Bojadži, majka ubijene dece, otpoče svoju tužnu priču, a svaka njena reč je produbljivala u meni bol. I ona i muž joj Dule (kasnije saznadoh da mu je to nadimak, Abdulah mu je ime), i njihovi sinovi Fehim (1975) i Mirza (1979) od 4. aprila se nalaze u Patriotskoj ligi, a sada su u odredu TO Sedrenik.

Zavisno od rasporeda dežurstva u jedinici, majka i otac su, naizmenično, vodili tamo i svoje sinove. Nedorasli za pušku, angažovali su se na poslovima primerenim njihovom uzrastu: obavljali su kurirske poslove između jedinice i komande, raznosili hranu i vodu borcima. Postali su ljubimci celog odreda i naselja. Celom su Sedreniku bila »puna usta« Halidinih i Duletovih sinova. Ali, bilo je i onih koji su im, s pravom, prebacivali zbog toga što ih golobrade, gotovo decu, vode na liniju fronta. Govorili su im: »Ne daj Bože da im se nešto desi, kakva li će vas onda kletva stići!?« »Sve je u Božijim rukama!«, odgovarala im je nepokolebljivo Halida.

Jučer, pre podne, tridesetak teritorijalaca Sedrenika se zadržalo u dvorištu familije Bojadži na doručku, posle noćne smene. Umorni, ali veseli, i, moguće, zadovoljni što im je još jedno dežurstvo na liniji dobro prošlo, opustili su se malo za vreme doručka, i zaboravili, fatalno, da su na nišanu ljudi-neljudi poremećenog uma. Među mladićima koji su bezbrižno čavrljali, motala su se, zapravo im bili pri ruci kao i u svakoj drugoj prilici, Fehim i Mirza, ali i njihova rodica Amina, koja im je došla tog jutra u posetu. Razdraganost mladosti, na kratkom ratničkom odmoru do naredne smene, prekinula je najpre prva, pa druga zaglušujuća eksplozija. Dim na mestu eksplozije, vrisak, krici, komešanje i glasne komande komandira Borovčanina da se ljudi hitno sklone u podrum. Kad se dim malo razišao, ukazala se stravična slika: u uskom prolazu između dve susedne kuće, na mestu gde je eksplodirala druga granata, posvuda su bili razbacani ostaci četiri raskomadana ljudska tela.

Abdulah je bio očevidac eksplozije. U tom momentu se nalazio u obližnjem voćnjaku. Videvši šta se desilo, pojurio je izbezumljen i u hipu je pretrčao tih stotinjak metara koji su ga delili od njegovih sinova. Uzalud je bila očeva trka života: uludo je, i u neverici, išao od jednog do drugog sina, u varljivoj nadi da mu je bar jedan preživeo. Halida je izletela iz kuće, panično pozivajući decu da se sklone u kuću. Halida je teturala od Fehima do Mirze, tela njenog vlastitog tela, sudarajući se, sluđena, sa svojim izbezumljenim mužem, Duletom, koji je očajan skupljao krvave delove svoje dece i dvadesetjednogodišnjeg vojnika Sakiba Praševića, njihovog komšije i prijatelja.

»Uzela sam u naručje svoju ljepoticu Aminu, htjela da je unesem u podrum, da je sklonim. Na mojim je grudima bila njena klonula glavica. Poduhvatila sam je prstima, ovako (pokazuje raširene prste), a između prstiju osjetila sam žitkost. Curio joj je mozak!«, govorila je kroz plač Halida, a ja sam jedva razaznavao njene reči.

»To su uradili dušmani. Nisu ljudi. To su sotone. Stiće njih božija kazna!... Ali, zašto su to uradili nevinoj djecici, mome Fehimu, Mirzi i Amini?... Dragi Allah će ih kazniti, hoće, znam ja!«, nastavljala je svoj nepovezani monolog.

Sedim nepomičan, bez reči. Ovde nema utehe. Ovo je tragedija koja svojim realizmom nadmašuje sve one slavne literarne, klasične, grčke tragedije. Snagu njezine životnosti ne mogu doseći ni talenti jednog Dostojevskog, Andrića, Selimovića… Pred njom blede čak i maestralni opisi strahota u »Pričama iz Kolime« u sibirskom logoru.

»Sinoć mi palo napamet da osvetim sinove«, priča dalje Halida. Ima desetak kuća složenih u nizu, jedna uz drugu, uz samu cestu koja vodi do kasarne »Zmajevac«. U njima žive Srbi.

Trgla se i po kući počela tražiti benzin. Uzela ga iz Duletovog auta, htela da se sveti, da pali »srpske kućetine«. Jedva je smirili, Dule i prijatelji. I sada, trezvenije, mirno priča o tome. »Ne, ne mogu ih sumnjičiti. Među prvima su došli da mi pomognu. Ovih ratnih dana smo se međusobno pomagali. Moja se djeca do jučer igrala sa njihovom. Savo, Nemanja, Marko.. Kuće u kojima žive su pune rupa i oštećenja od granata sa oznakama JNA. Njima je glava u torbi kao i nama ostalima… Ali, zašto baš moju djecu!? Što mene dragi Allah ne uze!«, zavapi novi bol iz Halidinih materinskih grudi.

Slušam Halidine reči, a krvi mi se ledi u venama, usta se suše. Prosto da čovek poželi da umre, da nestane sa lica zemlje, mrzeći nejasno i samog sebe za krivicu kojoj nije uzrok.

I sam u bunilu, napuštam ovaj tužni dom. Jedva se dočepah spasonosnog zraka. Sada mogu da udahnem, ali osećam kako me snažno prožima osećaj suodgovornosti za ljudsku tragediju koja sve više poprima univerzalni karakter, i to na kraju dvadesetog stoleća, mili Bože! Ali, u meni se jednako tako snažno budi i rešenost da se sa svim mogućim potencijalima, ljudskim i materijalnim, ostrvim na zločince koji su došli sa svih strana da nam unište život, da nam sruše vekovne tekovine zajedništva i tolerancije, da u naše potomstvo poseju zlo seme šovinizma.

Sedam u auto i u vožnji razmišljam o osveti. Šta je ona u osnovi? Intelektualan, prirodan ili instiktivan, animalan čin? Mislim o Halidinoj probuđenoj, pa brzo ugašenoj želji ili potrebi za osvetom. Mislim i na Želimirovo, sinovljevo, teško ranjavanje, osmog maja. Brine me realna mogućnost naknadnih medicinskih komplikacija. Brine me i neizvesnost vlastitog ponašanja ako mu se dogodi. nešto još gore, ne smem ni izgovoriti šta, da »nesreća ne čuje«. Pitam se da li bi me očaj tada nagnao da prigrlim tvrdi princip običajnog prava nekih naroda – »Oko za oko, zub za zub!« koji mi je inače stran, anahron i necivilizacijski? Nismo li društvo koje treba zakonski, pravno sankcionisati zločin nad čovekom i sprečiti proizvoljnost lične pravde, osvetu? Ali, šta kad nastupi bezakonje u društvu, kada se brutalnost ne može obuzdati, a zločinac kazniti pravnim sredstvima? Nije li tada osveta poželjna, legitimni čin pravde? Ako nije, čime onda zaplašiti potencijalnog ubicu i nagnati ga da odustane od svojih krvavih nauma?

I tako, ukrug! Pro et contra! Nesavladivo pitanje, nerešena dilema.

[ABen]

Japanac, četnički dobrovoljac u Sarajevu 1992.
http://saff.ba/japanac-cetnicki-dobrovo ... b5dqpUVipo

August 2nd, 2015

[ABen]

"Odbrana BiH - Igman 2015": Na mladima ostaje obilježavanje ovog značajnog datuma
http://www.klix.ba/vijesti/bih/odbrana- ... /150806028

Polaganjem cvijeća na Šehidskom mezarju Kovači u Sarajevu počela je manifestacija "Odbrana Bosne i Hercegovine - Igman 2015" koja će kroz dvodnevne aktivnosti podsjetiti na ratna dešavanja koja su se odigrala na planini Igman te na značaj tog bojišta za odbranu Sarajeva i BiH.

Brojne delegacije svih nivoa vlasti u BiH, predstavnici udruženja i građani odali su počast i prisjetili se historijskih dana za odbranu države.

Nakon Kovača počast je odata na spomen-obilježju u Ferhadiji, a zatim i kod Vječne vatre.

Nakon kraćeg zadržavanja delegacije su se uputile ka spomen-obilježju ubijenoj djeci opkoljenog Sarajeva, a u toku dana će posjetiti mezarje kod Ali-pašine džamije i Most Suade i Olge.

Centralna manifestacija će biti održana sutra, a Organizacioni odbor smatra da će prisustvovati oko 20.000 ljudi.

U petak aktivnosti počinju poukom bosanskog otpora Bjelašnica/Proskok, a slijedi odavanje počasti francuskim vojnicima na Grgarici te odavanje počasti na mezarju Veliko polje, Mrazište i Brezovača.

Nakon vjerskog programa i džume, slijedi defile veterana, umjetnički program i obraćanje člana Predsjedništva BiH Bakira Izetbegovića.

Kanton Sarajevo je nosilac organizacije manifestacije "Odbrana BiH - Igman 2015", a doprinos su dale i sarajevske općine, Grad Sarajevo, Federalno ministarstvo za boračka pitanja te javna preduzeća.

Novina ove godine je što je dio organizacije prepušten mladim ljudima, s namjerom da narednih godina oni preuzmu kompletnu organizaciju.

Najavljeno je da će tokom centralne manifestacije zastave biti predate mladima kao simbol da na njima ostaje obilježavanje ovog značajnog datuma.

[BosnjackaHercegovina]

http://faktor.ba/zaboravljeni-ratni-muz ... jevo-foto/

Zaboravljeni ratni muzej priča o bitkama koje su odbranile Sarajevo (FOTO)

Pripadnici Austrougarske vojske su, nakon osvajanja Sarajeva prije skoro 120 godina na jednoj od strateških tačaka grada izgradili utvrdu kasnije nazvanu "Mala kula", po svemu specifičnu.




Naime, ova tvrđava na Grdonju nije vidljiva niti sa jednog mjesta u podnožju grada dok se sa njenih zidima istovremeno proteže prekrasna panorama Sarajeva.


Desetljećima kasnije, tvrđava je poslužila snagama bosanskih Srba koje su se stacionirale u istoj kuli gdje su vođene bitke od presudnog značaja za odbranu grada devedesetih godina.

Pripadnici Vojske Republike Srpske su početkom rata u BiH zauzeli utvrdu na Grdonju i tako obezbijedili značajan strateški položaj sa promišljeno izgrađenim puškarnicama omeđenim kamenim zidinama debljine jednog metra.

Samo stotinu metara dalje u rovovima su bili pripadnici Armije Republike BiH koji su nastojali odbraniti grad. Tadašnja je 105. motorizovana brigada po kojoj je muzej i dobio ime, za oslobođenje grada dala 312 svojih boraca.

Njihove uniforme, ratne komande, improvizovane puške, bombe i lične stvari izložene su u muzeju od 2011. godine kada je on otvoren s ciljem očuvanja uspomena i prošlog vremena koje je ostalo zaboravljeno.

Ratni put 105. motorizovane brigade

– Muzej 105. motorizovane brigade posvećen je ratnom putu i borcima brigade. Riječ je o slavnoj brigadi koja je za odbranu grada dala 312 heroja i čijih je osam boraca odlikovano najvećim ratnim priznanjem Zlatni ljiljan. Sam muzej je specifičan i jedinstven po mnogo čemu”, započinje priču o muzeju voditelj projekta Ermin Kurtović koji je u njemu dok je još bio otvoren radio kao kustos.

U unutrašnjosti kamenog muzeja postavljeno je i izloženo naoružanje od kojeg većinu čini improvizovano i ručno izrađeno od cijevi. Najzanimljivije je očuvano oružje iz Drugog svjetskog rata koji je borcima poslužilo i ratnih devedesetih godina uz dodatnu rekonstrukciju.

– Muzej je jedan od rijetkih smješten na autentičnoj lokaciji gdje su se izvodile borbe u samoj tvrđavi gdje su bile smještene snage Vojske Republike Srpske odakle su pucali po Sarajevu. U muzeju je postavka ratnog naoružanja, naredbi i uniformi te predmeta i oružja koje je korišteno tokom rata. Do eksponata se došlo najviše donacijom samih boraca. U sklopu muzeja je i spomen-soba sa imenima poginulih boraca – ističe Kurtović.

Dodaje kako su brojne priče vezane za gradsku utvrdu gdje je 105. motorizovana brigada dejstvovala u rovovima ispred tvrđave. Brigada je, prema riječima Kurtovića, držala liniju odgovornosti od naselja Šip, Ciglane, Koševsko brdo, Pionirska dolina, Breka, Nahorevo, Grdonj, Bjelave i Vratnik.

Kroz brigadu je prošlo oko 4.500 boraca koji su imali jednu od najodgovornijih uloga u odbrani Sarajeva kada je ulazak srpskih jedinica iz tvrđave na Grdonju značio ulazak u centar grada.

Kurtović pojašnjava kako su borci 105. motorizovane brigade više puta pokušali preuzeti kulu od agresora što su i uspjeli jednom prilikom kada su se u njoj zadržali najviše 48 sati. Iako su položaji dviju jedinica bili na maloj udaljenosti, bez teškog naoružanja tvrđava nije mogla biti “osvojena”. Tvrđava je tokom rata istovremeno bila i logor za zarobljenike koji su držani u podrumu.

Mala kula simbol odbrane

Da je riječ o jednoj od najautentičnijih ratnih lokacija govori u prilog i neposredna blizina takozvane zloglasne “špicaste stijene” odakle su snajperisti dejstovali na građane Sarajeva.

– Tvrđava je napravljena s ciljem odbrane i napada, ima puškarnice, dobro utvrđene zidovima sa preko metar debljine. Možemo reći da je tvrđava simbol borbe za odbranu grada”, kazao je Kurtović za Anadoliju.

Ipak, iako je riječ o jednoj od historijskih građevina i ovaj muzej je poput brojnih kulturnih institucija već godinu i pol zatvoren za javnost i posjetitelje zbog nebrige nadležnih i nedostatka novčanih sredstava.

– Muzej pauzira već godinu i pol sa radom zbog nedostatka finansijskih sredstava, te se nadamo se da će uz pomoć općine Centar i boračkih organizacija ponovo krenuti sa radom. Muzej je prije zatvaranja radio svakim danom za posjetioce. Najviše su dolazili mladi, organizovane su posjete škola – istakao je Kurtović.

Muzej još uvijek okuplja borce koji se na taj način prisjećaju ratnih dana te svojih saboraca čija imena su ispisana na spomeniku ispred Male kule.

Ipak, Kurtović napominje kako je uz pomoć općine Centar i boračkih organizacija ponovno otvorenje muzeja planirano za nešto manje od mjesec dana. U sklopu proširenja muzeja i radova na posjećenosti, planirano je stavljanje u funkciju kombija koji će turiste i posjetioce iz centra grada prevoziti do tvrđave.

– Nakon otvorenja muzeja, bit će proširena postavka, a u okolini muzeja bit će revitalizirani rovovi koje su koristili vojnici Armije RBiH, pokušat ćemo da izgleda autentično kao u ratu – zaključio je Kurtović.

[Abidaga]

Virtualni muzej opsade Sarajeva:
http://opsadasarajeva.com/

[amkos]

Virtualni muzej opsade Sarajeva:
http://opsadasarajeva.com/

Odlično urađeno, svaka čast.

[Drina]

VIDEO Zaboravljene bitke:5. avgusta na Proskoku profesori historije bit će borci 182.Viteške brigade





Petnaest hiljada pripadnika Vojske Republike Srpske na čelu sa haškim optuženikom Ratkom Mladićem, 10. jula 1993. godine krenulo je preko Bjelašnice i Igmana da presječe Sarajevo, čime bi glavni grad bio stavljen u potpuno okruženje, piše novinska agencija Patria.

Prije 23 godine, upravo na Proskoku branili su se Igman i glavni grad BiH. Koridor preko ove planine bio je jedini izlaz i ulaz u Sarajevo.

Kotu Proskok, u blizini sela Dejčići branila je 182. Viteška fočanska brigada. Operacija Vojske RS trajala je do 31. jula. U žestokim borbama tada je poginulo 46 pripadnika 182. Viteške fočanske brigade, a ranjeno ih je oko 200.

Pripadnici ove brigade Armije R BiH počeli su se povlačiti nakon 20 dana, jer zbog velikog broja poginulih i ranjenih nisu više mogli ostati na toj lokaciji.

Nakon povlačenja Proskok je zauzela Vojska RS. Pod kontrolu Armije R BiH vraćen je u decembru 1994. godine.

Preživjeli učesnici ove presudne bitke za Sarajevo, borci 182. Viteške brigade danas se osjećaju zaboravljenima.

Kako kažu, boli ih nepravda i činjenica da je u protokolu manifestacije „Odbrana BiH-Igman 2016“ koja se održava 4. i 5. avgusta, neko ko je radio ga ostavio samo pola sata vremena između dva događaja, tako da zvanice ne mogu, kao što je to bilo i prethodnih godina, fizički stići obići Proskok i duže se zadržati na ovom iznimno važnom mjestu.

Preživjelu učesnici bitke na Proskoku, bivši borci 182. Viteške brigade će kako su poručili, bez obzira na takav protokol na ovoj koti ostati duže od pola sata, te pozivaju sve građane Sarajeva i BiH koji 5. avgusta dođu na Igman da svjedoče satu historije gdje će „profesori“ biti upravo oni – učesnici bitke koji će ispričati istinu o presudnoj borbi za odbranu Sarajeva u ljeto 1993. godine.

Uskoro osnivanje udruženja

U toku su pripreme za osnivanje udruženja 182. Viteške brigade, kako se ne bi događalo kao što je to slučaj bio proteklih godina da borci koji su branili Proskok i njihovih 46 poginulih saboraca budu zaboravljeni i „zgurani“ u protokol reda radi. Cilj osnivanja udruženja je i želja da se pomogne saborcima koji su u teškom materijalnom stanju, bolesni, zaboravljeni od svih.


[yt]https://youtu.be/bISSWE683Dw[/yt]

http://nap.ba/new/vijest.php?id=27488

[Gorcin]

”…JER FOČACI,ja to stalno ponavljam, drugi mi mogu naravno zamjeriti,
ali neka mi kažu protuargumente…FOČACI SU S PUŠKOM U RUCI DALI
NAJVIŠE,NAJVIŠE ŠEHIDA BRANEĆI OVU DRŽAVU BiH NA RAZLIČITIM TAČKAMA BiH.
FOČAKA JE POD PUŠKOM U RUCI POSTIGLO ŠEHADET NI MANJE NI VIŠE NEGO DVIJE HILJADE (2000).(Nezim Halilović Muderris)

[Prenj]

”…JER FOČACI,ja to stalno ponavljam, drugi mi mogu naravno zamjeriti,
ali neka mi kažu protuargumente…FOČACI SU S PUŠKOM U RUCI DALI
NAJVIŠE,NAJVIŠE ŠEHIDA BRANEĆI OVU DRŽAVU BiH NA RAZLIČITIM TAČKAMA BiH.
FOČAKA JE POD PUŠKOM U RUCI POSTIGLO ŠEHADET NI MANJE NI VIŠE NEGO DVIJE HILJADE (2000).(Nezim Halilović Muderris)

BiH je najvise branila sirotinja, bez obzira odakle je ona bila. Sad nekog hvaliti ili omalovazavati nije ispravno.

[Gorcin]

”…JER FOČACI,ja to stalno ponavljam, drugi mi mogu naravno zamjeriti,
ali neka mi kažu protuargumente…FOČACI SU S PUŠKOM U RUCI DALI
NAJVIŠE,NAJVIŠE ŠEHIDA BRANEĆI OVU DRŽAVU BiH NA RAZLIČITIM TAČKAMA BiH.
FOČAKA JE POD PUŠKOM U RUCI POSTIGLO ŠEHADET NI MANJE NI VIŠE NEGO DVIJE HILJADE (2000).(Nezim Halilović Muderris)

BiH je najvise branila sirotinja, bez obzira odakle je ona bila. Sad nekog hvaliti ili omalovazavati nije ispravno.

Čuj, nisam Fočak...ali nepošteno bi bilo i ne spomenuti žrtvu tih ljudi. Ako ih je 2000 dalo živote, zašto to ne spomenuti. Neispravnije bi bilo to baciti neđe u ćošak zaborava. Sad što su Fočaci Fočaci, to je druga stvar. Ko je uradio i kolik' trun dobra, treba spomenuti. Naravno, bez da se dijelimo na ove i one...

[amkos]

”…JER FOČACI,ja to stalno ponavljam, drugi mi mogu naravno zamjeriti,
ali neka mi kažu protuargumente…FOČACI SU S PUŠKOM U RUCI DALI
NAJVIŠE,NAJVIŠE ŠEHIDA BRANEĆI OVU DRŽAVU BiH NA RAZLIČITIM TAČKAMA BiH.
FOČAKA JE POD PUŠKOM U RUCI POSTIGLO ŠEHADET NI MANJE NI VIŠE NEGO DVIJE HILJADE (2000).(Nezim Halilović Muderris)

BiH je najvise branila sirotinja, bez obzira odakle je ona bila. Sad nekog hvaliti ili omalovazavati nije ispravno.

Pa tako je u vecini ratova, uglavnom sirotinja ratuje. Oni bogatiji se sklonu u zaklon. Pa da opet dodje do sukoba u Bosni isto bi opet bilo. Sirotinja bi opet branila "otadzbinu". Cast izuzecima.

[momak]

BiH je najvise branila sirotinja, bez obzira odakle je ona bila. Sad nekog hvaliti ili omalovazavati nije ispravno.

Pa tako je u vecini ratova, uglavnom sirotinja ratuje. Oni bogatiji se sklonu u zaklon. Pa da opet dodje do sukoba u Bosni isto bi opet bilo. Sirotinja bi opet branila "otadzbinu". Cast izuzecima.

Bosnu su branili oni,koji su je volili.Cak i nemuslimani-ali oni koji su je volili.
Bosnu nisu branili sirotinja,nego ljudi bogatog srca i puno ljubavi.
To je moje licno misljenje,i tako bi se moralo pisati.
Jer kraj krajeva.Jel veci % imucnih ili siromasnih ljudi??? Ne samo u Bosni,vec u svijetu!!!!
Eto.Bosnu su branili ljudi,koji Bosnu vole.TACKA!!!!
I nemojte vise podcjenivati borce nase drzave.Cak,iako oni to sami nesvjesno rade!!!

[Bosona]

Prema "Bosanskoj knjizi mrtvih" koja je do sada najtačnija baza informacija o broju poginulih u agresiji na BiH iz općine Foča u periodu 1992. - 1995. poginulo je 1015 vojnika ukupno, dakle računajući poginule u svim vojskama.

S obzirom da od tih 1015 zasigurno nekoliko stotina otpada i na poginule vojnike tkz. Vojske Republike Srpske, jasno je da brojka od 2000 poginulih boraca Armije BiH sa prostora Foče jednostavno nije tačan, što svakako ne osporava njihov veliki doprinos.

Za jednog čovjeka na tako odgovornoj poziciji Muderrisu se prečesto dešava da iznosi u javnost naprosto neistinite podatke.

[Prenj]

BiH je najvise branila sirotinja, bez obzira odakle je ona bila. Sad nekog hvaliti ili omalovazavati nije ispravno.

Pa tako je u vecini ratova, uglavnom sirotinja ratuje. Oni bogatiji se sklonu u zaklon. Pa da opet dodje do sukoba u Bosni isto bi opet bilo. Sirotinja bi opet branila "otadzbinu". Cast izuzecima.

Bosnu su branili oni,koji su je volili.Cak i nemuslimani-ali oni koji su je volili.
Bosnu nisu branili sirotinja,nego ljudi bogatog srca i puno ljubavi.
To je moje licno misljenje,i tako bi se moralo pisati.
Jer kraj krajeva.Jel veci % imucnih ili siromasnih ljudi??? Ne samo u Bosni,vec u svijetu!!!!
Eto.Bosnu su branili ljudi,koji Bosnu vole.TACKA!!!!
I nemojte vise podcjenivati borce nase drzave.Cak,iako oni to sami nesvjesno rade!!!

Raspitaj se kod ljudi koji su branili BiH ko je sa njima bio u rovu. Ja sam ti rekao samo svoje misljene, koje sam na osnovu svog iskustva iz 90-ih stekao. A kad borba stvarno pocne, tad budi siguran ne boris se ni za kakve ideale ili ubjedenja, nego samo za svog suborca u rovu. A tako i on za tebe, jer jedino tako se mozda moze izvuci zivu glavu. Nikad nisam djelio svoje saborce ko su, sta su i odakle su. Jer smo jedni drugima u tom datom momentu bili naj preci.

[Mehmed beg Catic]

@prenj, ti ili neko drugi da li zna gdje je napravljen snimak koji je prikazivan na pocetku agresije, radi se o mjestu gdje su prikazni ljudi , obuceni u civilna ili radna odijela i naoruzani m48 ( tandzarama ) i garonjama, sakriveni onako iza taraba oko kuca, gdje jedan govori " srbi nas zovu zelene beretke a vidi sta mi imamo " i skida crnu francusku kapu sa glave. Na snimku se moglo jos i vidjeti cetnicki transporteri kako ide putem nesto dalje od sela. Snimak je iz okoline Sarajeva ali nekako kao da je na selu sniman, pa nikako se ne sjecam gdje bi to moglo da bude a dosta je vremena proslo od kada sam ga gledao. Da li se jos neko sjeca toga ? Da li ima slucajno taj snimak na netu ( youtube ili sl ), trazio sam ali nisam do sada to nasao.

[Prenj]

@prenj, ti ili neko drugi da li zna gdje je napravljen snimak koji je prikazivan na pocetku agresije, radi se o mjestu gdje su prikazni ljudi , obuceni u civilna ili radna odijela i naoruzani m48 ( tandzarama ) i garonjama, sakriveni onako iza taraba oko kuca, gdje jedan govori " srbi nas zovu zelene beretke a vidi sta mi imamo " i skida crnu francusku kapu sa glave. Na snimku se moglo jos i vidjeti cetnicki transporteri kako ide putem nesto dalje od sela. Snimak je iz okoline Sarajeva ali nekako kao da je na selu sniman, pa nikako se ne sjecam gdje bi to moglo da bude a dosta je vremena proslo od kada sam ga gledao. Da li se jos neko sjeca toga ? Da li ima slucajno taj snimak na netu ( youtube ili sl ), trazio sam ali nisam do sada to nasao.

Po tvom opisu rekao bih da se radi o heroima sa Kula Grada kod Zvornika.

[Mehmed beg Catic]

@prenj, ti ili neko drugi da li zna gdje je napravljen snimak koji je prikazivan na pocetku agresije, radi se o mjestu gdje su prikazni ljudi , obuceni u civilna ili radna odijela i naoruzani m48 ( tandzarama ) i garonjama, sakriveni onako iza taraba oko kuca, gdje jedan govori " srbi nas zovu zelene beretke a vidi sta mi imamo " i skida crnu francusku kapu sa glave. Na snimku se moglo jos i vidjeti cetnicki transporteri kako ide putem nesto dalje od sela. Snimak je iz okoline Sarajeva ali nekako kao da je na selu sniman, pa nikako se ne sjecam gdje bi to moglo da bude a dosta je vremena proslo od kada sam ga gledao. Da li se jos neko sjeca toga ? Da li ima slucajno taj snimak na netu ( youtube ili sl ), trazio sam ali nisam do sada to nasao.

Po tvom opisu rekao bih da se radi o heroima sa Kula Grada kod Zvornika.

Jarane, Kula Grad i Zvornik nisu iz okoline Sarajeva ili je tebi Sarajevo citava Bosna pa ti je sve blizu

100 % se sjecam da je bilo negdje oko Sarajeva, da je bilo neko naselje ili selo odma uz grad toga se sjecam, samo se ne sjecam imena i tacne lokacije ali da je bilo oko Sarajeva to znam.

[Prenj]

@prenj, ti ili neko drugi da li zna gdje je napravljen snimak koji je prikazivan na pocetku agresije, radi se o mjestu gdje su prikazni ljudi , obuceni u civilna ili radna odijela i naoruzani m48 ( tandzarama ) i garonjama, sakriveni onako iza taraba oko kuca, gdje jedan govori " srbi nas zovu zelene beretke a vidi sta mi imamo " i skida crnu francusku kapu sa glave. Na snimku se moglo jos i vidjeti cetnicki transporteri kako ide putem nesto dalje od sela. Snimak je iz okoline Sarajeva ali nekako kao da je na selu sniman, pa nikako se ne sjecam gdje bi to moglo da bude a dosta je vremena proslo od kada sam ga gledao. Da li se jos neko sjeca toga ? Da li ima slucajno taj snimak na netu ( youtube ili sl ), trazio sam ali nisam do sada to nasao.

Po tvom opisu rekao bih da se radi o heroima sa Kula Grada kod Zvornika.

Jarane, Kula Grad i Zvornik nisu iz okoline Sarajeva ili je tebi Sarajevo citava Bosna pa ti je sve blizu

100 % se sjecam da je bilo negdje oko Sarajeva, da je bilo neko naselje ili selo odma uz grad toga se sjecam, samo se ne sjecam imena i tacne lokacije ali da je bilo oko Sarajeva to znam.

Ako stavis naocare mozda bi mogao vidjeti da nigdje nisam spomenuo Sarajevo. Rjec je bila samo o snimku sa nepoznate lokaci.

[Mehmed beg Catic]

Po tvom opisu rekao bih da se radi o heroima sa Kula Grada kod Zvornika.

Jarane, Kula Grad i Zvornik nisu iz okoline Sarajeva ili je tebi Sarajevo citava Bosna pa ti je sve blizu

100 % se sjecam da je bilo negdje oko Sarajeva, da je bilo neko naselje ili selo odma uz grad toga se sjecam, samo se ne sjecam imena i tacne lokacije ali da je bilo oko Sarajeva to znam.

Ako stavis naocare mozda bi mogao vidjeti da nigdje nisam spomenuo Sarajevo. Rjec je bila samo o snimku sa nepoznate lokaci.

Ako ti stavis naocale vidio bi da sam ja u svom prvom postu napisao da se radi o lokaciji iz okoline Sarajeva, pa ako bas nisi citao prvi post vidio bi da sam u svom drugom postu to podebljao da bi ti skrenuo paznju da sam to napisao. I ti meni pises da meni trebaju naocale ?